Kolumna Dragutina Matanovića: Nasilje kao politika blokadera - setite se Musolinija

Kolumna Dragutina Matanovića o nasilju blokadera.

Nasilje dvestotinak blokadera na skupu „Ujedinjena Srbija“ u Užicu i njihova želja da spreče miting petnaestak hiljada ljudi nije samo čin bezumlja, mržnje i ostrašćenosti. To je nastavak političke taktike kojom su ih podučili oni centri moći koji su skriveni organizatori i finansijeri obojene revolucije. Nasilje je deo specijalnog rata protiv Srbije. Zadatak je zastrašiti normalan narod i napraviti haos.

Zato je i logičan komentar blokadera koji je na poziv Dijane Hrke da „idu u Novi Sad da ih dočekaju“ - misleći na simpatizere SNS-a koji će tamo 4. septembra imati miting - napisao: „Ja dolazim i u Novi Sad, ali ovaj put naoružan motikom!“

Nasilje blokadera je njihova programska nit. Setite se paljenja stranačkih prostorija SNS-a u Novom Sadu, napada na kordone policije, razbijanja izloga... Setite se fizičkog napada na dekana Patrika Drida, koji je pokušao da uđe na svoje radno mesto u Novom Sadu.

Setite se napada u Nišu na doktora Milorada Jerkana. Udaren je u glavu, usled čega mu je oštećeno očno sočivo i narušen vid. Setite se i besomučnog gađanja jajima žena članova SNS-a. Setite se vandalskog nasilja u Valjevu, kada je grupa maskiranih blokadera demolirala i zapalila prostorije SNS-a u stambenoj zgradi, ugrožavajući nevine stanare. Zatim su napadnuti policija i žandarmerija i kamenovane zgrade Skupštine grada i tužilaštva.

Blokaderi bi uvek posle takvog nasilja optuživali organe reda za prekomernu upotrebu sile. A naša policija suzdržano i pažljivo meri svaku svoju akciju. Za razliku od francuske policije i protesta „žutih prsluka“ krajem 2018, kada je poginulo najmanje 10 ljudi, a oko 35 osoba trajno izgubilo vid na jednom oku od gumenih metaka. Više od 300 građana pretrpelo je teške povrede glave.

Mehanizam nasilja može da bude opasan kada postane metod političkog delovanja. Primer je italijanski fašizam. Pre dolaska Benita Musolinija na vlast 1922, njegovi skvadristi koristili su organizovano ulično nasilje protiv političkih protivnika - socijalista, sindikalaca, novinara...

Cilj je bio da protivnici shvate da je politički otpor opasan. Prebijanja, ubistva, uništavanje sedišta političkih stranaka, sindikata i opozicione štampe, služili su upravo tome - razbijanju političkog otpora i zastrašivanju. Podseća li vas sve to na dvogodišnje delovanje blokadera?

Kada je Musolini učvrstio vlast, sistem represije postepeno je dobio institucionalni okvir. Musolinijeva tajna policija OVRA osnovana je radi hapšenja i praćenja opozicionih krugova, a mehanizmi doušnika pokrivali su radna mesta, kafane i privatne živote građana. Musolinijevi sudovi su osuđivali političke protivnike na višegodišnje zatvorske kazne bez prava na odbranu.

Isto bi se dogodilo u Srbiji ako bi se kojim slučajem blokaderi i studenti plenumaši dokopali vlasti. Sudili bi i presuđivali bez prava na odbranu, šišali političke neistomišljenike, organizovali bi mrežu fundamentalističkih pripadnika koja bi pratila šta ko kaže ili misli. A zatim upadali u stanove političkih protivnika i hapsili ih bez razloga ili optužnice.

Od izolacije i pokušaja javnog linča do hapšenja i fizičkog nasilja put nije dug ako društvo prihvati da je politički protivnik neprijatelj kojeg treba eliminisati, a ne sugrađanin sa kojim se ne slažemo. A kada se takva logika ukoreni, politika prestaje da bude borba ideja - već postaje borba do uništenja. Krajnji ishod može biti samo duboka društvena podela, a u najgorem slučaju građanski sukob.

Predsednik Vučić je zato, posle događanja u Užicu, državnički pravilno pozvao na „stišavanje strasti i pomirenje“. Vučić kaže: „Nisu ti ljudi loši. Neko je od njih pokušao da napravi ekstremiste, neko ko je ulagao milijarde evra u rušenje ove zemlje i stvorio medije koji pokušavaju da ih pretvore u monstrume.“

Za blokadere politički protivnik nije čovek sa drugačijim stavom već neko ko je moralno, intelektualno ili ljudski manje vredan. Upravo takvo isključivanje iz „prihvatljivog“ društva od strane blokaderskih fanatika iskusila je i mlada Nina Trnavac.

Nakon što je podržala SNS i Vučića i kada je na društvenim mrežama podelila nekoliko stranačkih snimaka, usledile su uvrede i društveno poništavanje. Ono što je počelo na internetu, prenelo se u školu, učionicu i na ulicu. Od ismevanja i psovki do gađanja i omalovažavanja. Jedna profesorka je Ninu pitala kako je nije sramota što podržava SNS i rekla joj da bi je polila mastilom. Ostrašćena kvaziintelektualka, koja izlaz iz sopstvene životne frustracije nalazi u bolesnoj mržnji prema detetu kome predaje.

Nasilje nije slučajnost koja se tu i tamo dogodi kada političke strasti uzavre. Kada se ponavlja, kada se protivnik sistematski dehumanizuje, kada se ljudi zbog političkog izbora izoluju, vređaju i zastrašuju, ono postaje - političko sredstvo. Poruka je prosta i zastrašujuća - možeš da misliš, ali samo dok misliš kao mi.

P.S. Aleksandar Vučić: „Verujem da možemo da izbegnemo sve incidente. Plašim se šta su sve spremni da urade, ali mi moramo da spuštamo loptu i da ih pozivamo na razgovor.“