Kolumna Dragutina Matanovića: Zukanova amnezija i Bin Laden kod Alije u Sarajevu

Pročitajte najnoviju kolumnu Dragutina Matanovića.

Pre tačno četvrt veka, 11. septembra 2001. Sjedinjene Američke Države doživele su najsmrtonosniji teroristički napad u istoriji. U svega nekoliko desetina minuta četiri putnička aviona pretvorena su u oružje. Dva su udarila u kule Svetskog trgovinskog centra u Njujorku, treći u Pentagon u Virdžiniji, dok se četvrti srušio u Pensilvaniji, pošto su putnici pokušali da savladaju otmičare. Iza napada stajala je Al Kaida, ekstremistička organizacija, čiji je vođa Osama bin Laden bio glavni inspirator napada.

Odmah nakon prvih udara stotine policajaca, vatrogasaca i pripadnika hitnih službi krenule su ka kulama. Dok su se ljudi sa viših spratova spuštali niz stepenice, oni su se kretali u suprotnom smeru – prema vatri, dimu i ljudima koji nisu mogli da izađu sami. Mnogi od njih su zauvek ostali tamo. Kada su se kule srušile, poginula su 343 vatrogasca i 72 policajca, kao i pripadnici drugih spasilačkih službi.

Čovek koji je stajao iza ovog haosa, Osama bin Laden, nije stvoren 10. septembra 2001. godine. Mnogo pre toga, njegova mreža već je bila prisutna u Evropi, a jedno od najvažnijih mesta njenog delovanja bila je ratom zahvaćena Bosna i Hercegovina.

Tokom rata u BiH, od 1992. do 1995, u zemlju su pristizali strani muslimanski dobrovoljci, mudžahedini, koji su se u jedinici „El Mudžahid“ borili na strani i pod komandom Armije BiH. Međutim, oni nisu stizali spontano, motivisani verskom solidarnošću. Postojale su mreže koje su obezbeđivale novac, logistiku, obuku i puteve za njihov dolazak. Sve je prispevalo u BiH uglavnom preko nevladinih i humanitarnih organizacija povezanih sa Al Kaidom Osame bin Ladena.

I tu dolazimo do zanimljivog detalja. Renate Flotau, dugogodišnja „Špiglova“ dopisnica s Balkana, čekala je 1993. na intervju sa Alijom Izetbegovićem u Sarajevu. U predsoblju je srela čoveka koji joj se predstavio kao – Osama bin Laden. U to vreme njegovo ime za većinu zapadne javnosti nije značilo ono što će značiti posle napada na Njujork i Vašington.

Prema njenom kasnijem svedočenju, Bin Laden joj je dao vizitkartu, govorio o ratu u Bosni i o svojoj nameri da muslimanima dovede strane dobrovoljce. Tvrdila je i da joj je pokazao pasoš BiH, navodno izdat preko ambasade u Beču. O njenom susretu sa Bin Ladenom pisao je i nemački list „Špigl“ u članku pod naslovom „Der Prinz und die Terror-GmbH“ („Princ i teroristički d.o.o.“), koji objavljen je 15. septembra 2001. godine.

Prisustvo Osame bin Ladena u Sarajevu dokazuje da su islamski teroristi već tada bili zainteresovani za dovođenje svojih dobrovoljaca u Bosnu i za borbu protiv hrišćana. I Srba, ali i Hrvata.

I tu se, možda, nalazi najvažnija spona između Bosne i onoga što će se dogoditi 11. septembra. Rat u BiH bio je jedno od mesta gde su se ljudi, novac, ideologija i organizacione veze međunarodnog džihadističkog pokreta susreli sa evropskim prostorom. Zapad je samom sebi iskopao grobnicu.

Upravo na ovu dimenziju rata u Bosni nedavno je ukazao i američki istoričar i influenser Aron Palasios, koji je branio generala Ratka Mladića od pokušaja da se cela istorija rata svede na jednu jedinu, unapred zadatu sliku. Palasios je podsetio na ono što se danas često prećutkuje: da su se tokom rata u Bosni na evropskom tlu pojavili i borci i ideologije koje su stizale sa Bliskog istoka i koje su težile uvođenju šerijata kao jedinog zakonodavnog okvira društva. Ratko Mladić se još tada borio protiv muslimanskih fundamentalista – ratnih zločinaca i glavoseča.

Zukan Helez, ministar odbrane BiH, naprasno je „zaboravio“ mudžahedine i Osamu bin Ladena u Sarajevu. Amnezija ga je obuzela i u vezi sa 11. septembrom 2001. godine. Niti želi da se toga iko seti, a posebno ne u Vašingtonu. Ne seća se ni pokušaja linčovanja Aleksandra Vučića, kada je 2015. otišao u Srebrenicu da oda počast žrtvama i pruži ruku pomirenja.

Zato je opasna njegova ratnohuškačka izjava u kojoj poziva na ukidanje Republike Srpske: „Pozivam međunarodnu zajednicu da povuče svoj potpis sa stvaranja ove genocidne paradržavne tvorevine, a mi znamo šta nam je činiti nakon toga.“ Direktno poziva na rušenje Dejtonskog mirovnog sporazuma, destabilizaciju regiona i nastavak politike mržnje prema srpskom narodu.

Predsednik Vučić ispravno procenjuje da su za Srbiju najvažniji mir i stabilnost. Kaže da je Helezova izjava „nažalost, veoma loša i huškačka, na nju nećemo odgovarati provokativno“. I potpuno je u pravu. U momentima kada lavine mržnje i napada na Srbiju kuljaju iz Sarajeva, Zagreba, Prištine i Podgorice, Srbi moraju da budu mirni i staloženi. I da shvate da nekim centrima moći u svetu ne odgovaraju mir i stabilnost na Balkanu.

P.S. Aleksandar Vučić: „Mi moramo da ne nasedamo na provokacije. Mi treba da nastavimo da razgovaramo sa Bošnjacima i da pokušamo da razumemo jedni druge.“