Kolumna Dragutina Matanovića: Od vladike Nikolaja do Vučića – decenije demonizacije srpstva

Sigurno ste videli kako u Novom Sadu jedan mladi čovek krvnički udara nevinu ženu u glavu. Koliko je bilo atavističkog besa i ubilačke želje u tom njegovom udarcu. I zapitali ste se – ima li taj čovek majku, baku, sestru, devojku? Juče sam pisao da nasilje blokadera nije slučajno. Da iza pozornice njime upravljaju inostrani i domaći neprijatelji Srbije. Brutalno i po unapred napisanom scenariju.

Nije slučajan ni pokušaj obojene revolucije u Srbiji, na čemu se radi u poslednje dve godine. Kao što i nije slučajno uloženo preko 1,3 milijarde evra iz zapadnih centara moći samo u nevladin sektor.

Postoji jedna pravilnost u novijoj srpskoj istoriji – što su Srbi bliži tome da sami odlučuju o svojoj sudbini, to je više onih u regionu i Evropi koji to doživljavaju kao pretnju. A kada se ta pretnja personifikuje, danas u Srbiji u liku Aleksandra Vučića, više nije važno šta taj čovek zaista radi, kakve su mu namere, pa čak ni kakvi su mu rezultati. Važno je samo da bude uklonjen.

Istorijska opomena je sudbina vladike Nikolaja Velimirovića, koji je Drugi svetski rat proveo u nemačkom zatočeništvu, najpre u manastiru Vojlovica, a potom u koncentracionom logoru Dahau. Posle oslobođenja je otišao u Ameriku, gde je i umro, daleko od Srbije kojoj je posvetio život. Nasuprot njemu, zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac rat je proveo nesmetano obavljajući svoju službu u zločinačkoj NDH, prećutno odobravajući genocid nad srpskim narodom. Posle rata, za razliku od Nikolaja, ostao je u Jugoslaviji i čak je na svečanoj tribini u Zagrebu u julu 1945. prisustvovao vojnoj paradi u društvu Vladimira Bakarića, predsednika prve Narodne vlade Hrvatske, i sovjetskih oficira. I kasnije je, uprkos sukobu s komunističkim vlastima, zadržao svoj položaj.

Nesumnjivo da je za titoizam srpsko nacionalno pitanje uvek bilo sumnjivo. U toj komunističkoj matrici Srbi su, zbog svoje brojnosti, geografske rasprostranjenosti i istorijske uloge u stvaranju Jugoslavije, predstavljali problem koji se morao rešiti. Naravno, na štetu srpskog naroda i Srbije.

Komunistička partija Jugoslavije je još na Drezdenskom kongresu 1928. usvojila rezolucije kojima se zalagala za razbijanje države. Posle rata uspostavljena je federacija s republikama čije su granice pratile nacionalne i političke zamisli komunističkog rukovodstva. Srbija, pobednik u ratu, dobila je dve pokrajine, Vojvodinu i Kosovo i Metohiju, koje su vremenom stekle sve veće nadležnosti. Kada je Slobodan Milošević krajem osamdesetih godina počeo da insistira na ustavnom i političkom položaju Srbije i Srba u Jugoslaviji, to je predstavljano kao velikosrpska politika, koja je, kako perfidno obmanjuju naši neprijatelji, bila uzrok raspada Jugoslavije. 

Srbija je tokom devedesetih godina prošla kroz međunarodne sankcije, ekonomsku izolaciju i 1999. doživela bombardovanje i NATO agresiju. Zatim 2000. dolazi petooktobarska revolucija kao uvod u rastakanje srpske države i ekonomije. Posle toga je Kosovo i Metohija stavljeno pod međunarodnu upravu, da bi 2008. jednostrano proglasilo nezavisnost. Referendum 2006. omogućava da Crna Gora postane nezavisna država, čime je okončano postojanje državne zajednice Srbije i Crne Gore. Svi ti događaji su rezultat jednog dugoročnog i unapred osmišljenog plana na Zapadu.

Sledi vreme političkog uspona Aleksandra Vučića. Njegova vlast je zlatan period napretka Srbije, koja je izuzetno ojačala i ekonomski, i nacionalno, i politički, i vojno. Istovremeno čuvajući mir, stabilnost i nezavisnost u donošenju političkih i ekonomskih odluka. I ruski predsednik Vladimir Putin juče je u Moskvi ocenio – da Vučić „vodi veoma uravnoteženu politiku i pokazuje želju za saradnjom sa Rusijom“, dodavši da se nada da će doskorašnji predsednik Srbije biti novi premijer.

Izvanredni Vučićevi rezultati i nezadrživi uspon Srbije aktivirali su protiv njega i Srbije stari, provereni metod naših neprijatelja – duboke podele u društvu. Značajnu ulogu u tome imaju nevladine organizacije, studentski pokreti, opozicione stranke i mediji poput N1 i Nove S. Naravno, pod dirigentskom palicom stranaca.

Zato Srdanović i njegova družina sa Studentske liste postaju za sve srpske neprijatelje nosioci dobra i moralne ispravnosti, a Vučić i njegovi naprednjaci su neprijatelji koji moraju biti ne samo politički poraženi već po potrebi i fizički likvidirani.

Tu se zatvara istorijski krug. Od komunističkog podozrenja prema srpskom nacionalnom pitanju, preko dramatičnih sukoba devedesetih godina, do današnjih političkih polarizacija. U svemu je prepoznatljiva uloga stranog faktora protiv Srbije. Menjaju se ideologije, menjaju se politički akteri, menjaju se i sredstva borbe, ali cilj ostaje isti – razoriti Srbiju, zaustaviti njen ekonomski i nacionalni napredak, podeliti srpski narod, razbiti Srpsku pravoslavnu crkvu. Uz sve to prihvatiti nezavisnost Kosova, uvesti sankcije Rusiji, odreći se Republike Srpske.

I sve postaje kristalno jasno. Aleksandar Vučić se beskrupulozno napada zbog Srbije, jer je on garant njene slobodarske i nezavisne politike. 

P.S. Aleksandar Vučić: „Kurti, Milo, Zvicer, svi protiv Srbije – pobedićemo ih na izborima sve zajedno.“