Kolumna Dragutina Matanovića: Dve Srbije, dva puta i 25. oktobar

Kolumna Dragutina Matanovića o izborima 25. oktobra.

Postoje mesta gde čovek zaćuti. Hram Svetog Save je jedno od njih. Ušao sam u njega neposredno pred miting u Areni i zatekao onu neverovatnu lepotu pravoslavlja. Mozaik, svetlost, kupola, ogroman prostor koji istovremeno deluju i veličanstveno i umirujuće.

Ideja o njegovom podizanju javila se još krajem 19. veka, gradnja je počela 1935, ali su je prekinuli rat, a potom i decenije komunističke vlasti koje su je sprečavale. Tek je 1984. dobijena dozvola da se radovi nastave. U poslednjoj, presudnoj fazi, Hram je konačno priveden veličanstvenom obliku koji danas vidimo zahvaljujući Aleksandru Vučiću.

Od Hrama do Arene nije bilo potrebno mnogo vremena. I tamo je bilo veličanstveno. Prema proceni MUP-a, u hali, na platoima i u široj zoni oko Arene bilo je više od 70.000 ljudi. Zastave, skandiranje, atmosfera zajedništva.

Čita se pismo slovačkog premijera Roberta Fica. „Podržavam Srbiju, jer je svoja. Podržavam Aleksandra, jer on ne dozvoljava da vašom zemljom upravlja neko iz sveta, koliko god bio moćan. On sluša samo vas, narod Srbije“, poručio je Fico.

I tu je suština. Ne sviđa se Briselu Srbija koja pokušava da vodi sopstvenu politiku. Ne sviđa mu se Srbija koja već četiri i po godine nije uvela sankcije Rusiji. Ne sviđa mu se Srbija koja razgovara i sa Moskvom i sa Pekingom i koja sada gradi i strateški dijalog sa Trampovom Amerikom.

U Evropi sve glasnije odzvanjaju ratni doboši. Stanovništvo se priprema za rat, a svako ko odbije da stane u zajednički stroj postaje sumnjiv. Srbija je, upravo zbog toga što ne želi da bude ničiji poslušni pion, sve više kamičak u cipeli.

A u Areni se čulo i šta bi konkretno trebalo da se radi. Putevi, vodovod, kanalizacija, energetika, bolnice, škole, nova radna mesta, ulaganja u selo i lokalnu infrastrukturu… Vučić je govorio o svemu tome. „Neću dozvoliti da nam škole i fakulteti budu opštinski odbori političkih stranaka, jer su to vredne ruke naših penzionera gradile za svu decu Srbije, a ne za određene političke opcije“, rekao je.

Bilo je jasno da Vučić ima detaljan politički program – šta da se gradi, gde da se ulaže, šta da se popravlja, šta da se menja. Ujedno je poručio: „Borićemo se za očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije, uvek ćemo biti uz Srbe na Kosovu i Metohiji.“

A onda čovek uzme program Studentske liste. Jedanaest tačaka. I šta u njima piše? Šta će biti sa sankcijama Rusiji? Šta će biti sa odnosima sa Kinom? Kakva će biti politika prema Republici Srpskoj? Šta će biti sa Kosovom i Metohijom? Kakva će biti politika prema Srbima u Crnoj Gori? Kakav će biti odnos prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi? Nema odgovora.

Potom dolazi i pitanje: ko će uopšte voditi vladu? Ne zna se. Dejan Šoškić je rekao da će posle eventualne pobede Studentske liste doći „neki drugi ljudi“ koji će preuzeti izvršnu vlast i ući u državne strukture. Kakvi ljudi? Ko ih bira? Ko odgovara za njih? Ne zna se. To više nije politika. To je blokaderska mačka u džaku.

Recikliraju se ljudi i ideje DOS-a, onih koji su Srbiju u prvoj deceniji posle 5. oktobra vodili kroz koruptivne privatizacije, gašenje fabrika i gubitak 500.000 radnih mesta. Tada je Srbija dobila i lekciju o tome šta se dešava kada se izgubi suverenitet. Predsednik koji je vodio zemlju tokom NATO agresije završio je u Hagu. Kao i svi generali koji su branili slobodu Srbije.

Zato nije nebitno ko nam danas objašnjava kako treba da izgleda „nova Srbija“. Jovo Bakić je na skupu u Novom Pazaru govorio o političkim protivnicima ovako: „Oni ne znaju nikakvu granicu i zbog toga reke u ovom kraju protiču krvave. Čujem da to i smrdi dosta.“

To je blokaderska „nova politička kultura“. U njoj se ne isključuje ni fizičko nasilje. Uz uverenje da onaj drugi nije čovek sa drugačijim mišljenjem nego prepreka koju treba ukloniti.

Na tom skupu je poručeno da je „Srebrenica genocid“, odnosno da je „Ratko Mladić zločinac“. Ispisuje se ponovo matrica da je spas u tome da se Srbi i Srbija što više odreknu sebe. Od najšire moguće autonomije Vojvodine i Raške, do priznavanja tuđih političkih interpretacija sopstvene istorije. Od potiskivanja Republike Srpske do uveravanja da je Srpska pravoslavna crkva problem koji treba „urediti“.

Stara ideja: Da Srbija nikada neće biti dovoljno mala i da je najbolja onda kada o svojoj sudbini ne odlučuje sama. Blokaderi bi voleli da se ponovo vrati ono vreme kada su odluke donosile strane ambasade. Pod plaštom nekih „stručnjaka“, „eksperata“, „nevladinog sektora“…

Zato se 25. oktobra neće glasati samo za jednu listu protiv druge. Glasaće se između dve vizije Srbije. Jedne koja hoće da gradi i da sama odlučuje. I druge koja obećava da će najpre „očistiti“ Srbiju, a tek onda nam, valjda, objasniti šta će od nje ostati.

P.S. Aleksandar Vučić: „Do pobede 25. oktobra! Da normalno nastavimo živote.“