Kolumna Dragutina Matanovića: Zašto blokaderi udaraju na Srpsku crkvu i identitet

Kolumna Dragutina Matanovića o napadima blokadera na Srpsku crkvu.

Kada se veliki vladika Nikolaj Velimirović izjednačava sa Alojzijem Stepincem, generalnim vikarom Ustaške vojnice, što čini ideolog „Studentske liste“ Jovo Bakić, to više nije rasprava o veri. Reč je o dubokom preziru prema sopstvenom narodu, njegovoj istoriji i onome što ga je održalo kroz vekove.

Ovde je uočljiva ogromna razlika između kritičkog istraživanja i blokaderskih laži i falsifikovanja. Sveti Nikolaj Žički proveo je Drugi svetski rat u nemačkom zatočeništvu, uključujući i logor Dahau. A o Alojziju Stepincu je istoričar Marko Aurelije Riveli napisao knjigu „Nadbiskup genocida“.

Ali zašto bi neko ko pretenduje da predstavlja „budućnost“ Srbije uopšte želeo da čoveka koji je svetac za milione pravoslavnih srpskih vernika i jedan od najprepoznatljivijih simbola srpske duhovnosti – pretvara u predmet sumnje? U tome leži „kvaka“! Za deo ovdašnje intelektualne i političke kvazielite srpski identitet treba dekonstruisati i razobličiti. Razbiti u paramparčad!

Na tom fonu je i reditelj Kokan Mladenović, koji je ljude koji su se poklanjali Pojasu Presvete Bogorodice uporedio sa onima koji su, noseći ustaške simbole, pevali na koncertu Marka Perkovića Tompsona. Ili Nenad Čanak, koji je SPC nazvao „udruženom grupom kriminalaca“.

Ili Ivan Milenković, „filozof i novinar“, za koga su Srbi – pristalice Aleksandra Vučića – krezubi, neobrazovani i glupi. A ljude koji su čekali da se poklone Pojasu Presvete Bogorodice naziva ćacijima i primitivcima. Time direktno osporava dostojanstvo i duhovnost ovih ljudi. Za blokadersko-studentske autošoviniste duhovnost je rezervisana samo za one ukalupljene u unapred propisanu šemu o modernom „europejskom“ građaninu. Za njih nije prihvatljivo ono što većina Srba vekovima jeste.

Setite se Dinka Šakića Gruhonjića. Na tribini u Hrvatskoj 2023. govorio je kako bi crkve trebalo pretvoriti u pabove. To nije tek neka bezazlena provokacija. Zamislimo kakve bi reakcije izazvala zamisao da se neka džamija, sinagoga ili rimokatolička crkva pretvori u kafanu. Da li bi se i tada sve svelo na slobodu govora? Ili bi usledile gromoglasne optužbe za nepoštovanje verskih osećanja jedne zajednice?

To je dvostruki standard koji otkriva suštinu – liderima „Studentske liste“ nije sporno vređanje srpskih svetinja. Sporno im je samo kada se vređaju svetinje onih čija se osećanja u njihovom ideološkom krugu smatraju važnim.

Ako se Crkva predstavlja kao kriminalna organizacija, vernici kao primitivci, srpski svetitelji kao nacisti, nacionalna tradicija kao prepreka modernizaciji, a crkvene građevine kao nepotrebni ostaci prošlosti, onda to više nije rasprava o sekularizmu. To je program kulturnog preuređenja društva, u kome bi tradicionalne vrednosti trebalo ukloniti iz javnog života.

Napadi na SPC su jedno od centralnih pitanja budućnosti Srbije. Setite se šta se dogodilo ispred Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, tokom svečane akademije povodom dva veka Matice srpske, u februaru ove godine. Kada se napada ustanova koja simbolizuje vekove kulturnog trajanja, onda se time poručuje srpskom narodu da blokaderi žele nasilno rušenje vlasti i izgradnju totalitarnog društva.

Ako bi nekim slučajem blokaderi i studenti anarhisti došli na vlast, pritisci na našu Crkvu i tradicionalne vrednosti postali bi neizdrživi. Ne moraju se hramovi rušiti da bi se vera potisnula. Dovoljno je da se vernici neprestano prikazuju kao zaostali, da se svaki javni iskaz pravoslavnog identiteta tumači kao politička i kulturna zatucanost.

Stvorila bi se atmosfera u kojoj se porodična slava Srba pretvara u sramotu, a odlazak u crkvu izaziva osudu. Od vernika bi pravili građane drugog reda. Svako ko bi branio identitet, tradiciju, istorijsko iskustvo i kulturnu baštinu srpskog naroda bio bi proglašen za „neprijatelja budućnosti“!

Zato sve više ljudi okreće leđa blokaderskom pokretu i onima koji pretenduju da ga politički predstavljaju. Ljudi su videli da lideri „Studentske liste“ nemaju ni stručne, ni moralne, ni političke vrednosti. Da nemaju ni program, ni plan za budućnost. Ljudi vide da oni ne nude pravednije društvo, već isključivo pretnje nasiljem, prezir prema svojoj zemlji, prema Republici Srpskoj, prema sopstvenom narodu i njegovim duhovnim i kulturnim temeljima.

Jedna je stvar kritikovati Crkvu, a druga je zalagati se za njen progon i uništenje. Jedna je stvar želeti modernu Srbiju, a druga verovati da ona može postati moderna tek kada prestane da bude srpska.

Na suprotnoj poziciji, na mestu branioca Srpske crkve i srpskog identiteta je Aleksandar Vučić. On naglašava značaj pravoslavne vere i tradicije za opstanak srpskog naroda. On ističe da su SPC i država vekovima delile istu sudbinu. Srpska crkva je za njega temelj kulturnog identiteta, sabornosti i očuvanja državnih i nacionalnih interesa.

Beli anđeo je jedna od najlepših i najcenjenijih fresaka srpskog srednjovekovnog slikarstva, ali i celokupne evropske umetnosti 13. veka. Beli anđeo je nadživeo države, carstva, ratove i ideologije. Nadživeo je one koji su verovali da se narod može preoblikovati silom, kao i one koji su mislili da će njegovo pamćenje nestati pod teretom novih vremena.

Beli anđeo ne preti, ne osuđuje i ne traži od nas da mrzimo bilo koga. On podseća na večnost Srpske crkve. Beli anđeo je sećanje na to ko smo bili, svedočanstvo o tome šta smo preživeli i tihi podsetnik na ono što ne smemo da izgubimo.

P.S. Aleksandar Vučić: „Crkva je jedan od najvažnijih stubova našeg nacionalnog identiteta i opstanka naroda, gde god da Srbi žive.“