NIKOME NIJE GORE NEGO MENI! Obavezno pročitajte najnoviju kolumnu Ivana Radovanovića!

Ja koji sam, trenutno, i sledećih par meseci, zaglavljen sa četvoro dece i dva psa. I ženom, koja je izolovana u drugom stanu, i poprilično besna. I bivšom ženom koja je takođe izolovana, verovatno i besna, na šta se trudim da ne obražam pažnju, tek da i njoj ne bude baš lako

Prvo, svi vi koji kukate, zbog kuca, maca, papagaja i ostalih kućnih ljubimaca.

Pojma nemate, odmah da vam kažem. Ja koji sam, trenutno, i sledećih par meseci, zaglavljen sa četvoro dece i dva psa. I ženom, koja je izolovana u drugom stanu, i poprilično besna. I bivšom ženom koja je takođe izolovana, verovatno i besna, na šta se trudim da ne obražam pažnju, tek da i njoj ne bude baš lako. Da ne pominjem najstarije dete, koje se udalo, promenilo prezime, otišlo u izolaciju, pazi sad – sa mužem, pa još i odlučilo da bude novinar, u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu.

Prema tome, ne kenjajte.

Nikome, i mogu to da potpišem, nije gore nego meni.

I šta da radim? Danas više ne možeš ni pravi roditelj da budeš. Moja majka, na primer, ovakve trenutke je umela da prekrati.

Izmislila je jednu divnu društvenu igru, koja se zove – kaiš, i igrala je po ceo dan. Sa mnom, naravno, bio sam idealan za to.

A ja, kada to ovim mojim somovima i pomenem, oni crknu od smeha. I dohvate kaiševe, mlate njima po kući, sve se plašim, prebiće me, i vratiti u detinjstvo.

Probao sam, onda, da im podelim razne dužnosti. Relju sam zadužio za pranje sudova, i sinoć, kada sam ušao u kuhinju, samo sam se srušio.

Pojma nisam imao da toliko posuđa imam u stanu, i da je baš sve prljavo.

Marta je trebalo da izvede ujutru psa. Ali kada se probudi. Što se desilo popodne. Nesrećnom kučetu je nešto žuto već curilo iz očiju.

Aljoša je usisavao, sve. Da li znate šta sve može da stane u usisivač? Ne? Poslaću vam Aljošu. Pa posle tražite. Knjige, olovke, lap topove, jastuke, pepeljare, cigare, čitav komplet, šah plus tabla, replika čuvene Olimpijade iz Dubrovnika, prljav veš, čist veš... Vredno mi je dete, i morao sam, psiholog mi rekao, da ga još i podržim. Ko je, stvarno, i izmislio te psihologe? Moja mama, sigurno, ne.

Sofija mi je još i najbolja, samo što primećujem kod nje one liderske crte, koje ugrožavaju moj neupitni autoritet. Sve se plašim, moraćemo, na kraju, da odmerimo snage i tako odlučimo ko je glavni, što me posebno plaši.

Moja deca su uglavnom duplo veća od mene, neki put pomislim – pravio sam ih, sto posto, u Fukošimi.

Zato, kada god mi nešto kaže, manje-više odmah poslušam. Bunio sam se, malo, kada mi je na sto tresnula knjigu – memoare tetke njenog menadžera iz Amerike (radila je tamo prošlog leta), i rekla da čitam, ali sam na kraju, popustio. Amerika je Amerika, menadžer je menadžer, tetka je tetka, Sofija je snažno dete, šta ja imam tu da kenjam.

I tako. Deca me drže u zatočeništvu, bez obzira na to što sam ja planirao drugčije.

Ni sa ženom ne mogu da pričam, telefonom. Kako joj se javim, sve četvoro se namesti pored mene, i viče: “Zdravo Olja, Gde si Olja, Ćao Olja, Kako si Olja”. Iš, bre, derem se, ali niko me ne čuje.

Posle legnem, sanjam Sizifa, i mislim kako mu je bilo lako. Jedan kamen je gurao, čovek. Ja, četiri. Golema.

No, to i nije najgore. Nego kada dohvate telefone, pa pozovu društvo, sve preko conference. Pa mi u kuću ulete podivljali tinejdžeri, jedno dvaest komada. I svi u isti glas.

Opet, sinoć smo imali jedan intimni trenutak.

Pitala me deca da li su mi najsrećnji dani bili oni, kada su se oni rodili.

I, pošto psiholozi predlažu iskrenost, u odnosu sa decom, mirno sam im priznao da sam mnogo srećniji bio u trenucima kada sam ih pravio, doduše, ne razmišljajući o posledicama.

Kada su dohvatila one kaiševe!

Majko mila. A tek je sve počelo.