HUNI I AVARI! Pročitajte novu kolumnu Ivana Radovanovića!

Marija je obrnula igricu. I ne samo da je u izolaciji, putovala pametnica, i ne ni to što mi je poslala ova dva mamlaza (obožavam ih, pa ću da izdržim), nego mi juče, viberom, šibnula i spisak mogućih aktivnosti, ne bi li ih držao, i inače podivljale, u stanju zainteresovane pokorenosti

I pazi sad. Pod jedan – virtuelna izložba muzej Verasaj. Pod dva – 600 besplatnih kurseva na više od 190 univerziteta. Pod tri – Metropliten opera, prenos, uživo. Pod četiri – Gugl vodič kroz muzeje. Pa se tu zatim ređa još kurseva, on line biblioteka, koncerti klasične muzike, galerije, pozorišta, zaključno sa on line NASA izložbom, što me je lično zainteresovalo, baš da vidim kada je to tačno pala sa marsa. Marija, mislim.

Alo! Ženo. Jesi li ti pobrljavila!

Ove Hune i Avare da vodim u muzej!

To ti je kao kada su Rimljani pozvali Varvare da razgledaju Forum, ne bi li ih zadivili. Polupali su ga, dok si trepnuo. Eno ih ruševine, i dan danas. Sve zbog kulturnog uzdizanja.

Zna li ona, uopšte, s kim ja živim, izolovan. Aljoša, kada se kreće jednim delom stana, u drugom delu nešto obavezno tresne i razbije se! U paramparčad! Plašim se u pekaru da ga pustim, kiflu će da razbije, a ne u muzej.

I zamisli njega, na izložbi. Pa taj bi i virtuelno, on line sve izlomio. I ko će to onda da plati. Versaju, lično.

Nije normalna žena, stvarno. I kako da im objasnim, jednom od dvanaest godina, jednom od petnaest, plus ove dve, nešto starije, da su kursevi, na “svetskim univerzitetima” baš super stvar!?

Prvo, što sa svetom, nikakve veze nemaju. Martu sam jednom iz Njegoševe poslao u Molerovu, pa me zvala iz Ivana Milutinovića, izgubila se. I? U beli svet da je šaljem, pa i internetom? Pa da organizujem posle rescue mission, kao za njenu sestru, kada je, u Barseloni, uspela da provede ceo dan na aerodromu i izgubila avion. Kako? Bila s dečkom. Kojeg je posle takođe izgubila, što je najpametnija stvar koja joj se ikada desila.

Drugo, da li treba da im pošaljem njihove slike, dok gledaju tv nastavu, pa da shvati šta lupeta? Zure u onaj ekran, zuri on u njih, da ne pričam da je učiteljica jedan dan tvrdila da su “prednje” i “zadnje”, i “prvo” i “poslednje”, ustvari isto, pa sam brže bolje isključio tv i poslao ih da igraju igrice.

Zbog čega sam gorko zažalio kada je Relja povikao: “Pucao sam ga!”, a ja shvatio da je njihova nepismenost endemska, i da im je tata verovatno Đilas. Ili Jasmina Lukač, ona više liči na tatu od Đilasa.

Dakle, on line kursevi, na on line univerzitetima, ne dolaze u obzir.

Kao i sve drugo što je ova pametnica smislila, te sam odlučio da se pozabavim istraživanjem i otkrijem kako je moguće ovaj moj rijaliti učiniti podnošljivim.

I otišao jednu noć na CNN, našao članak baš na tu temu, a, u članku, par astronauta, jedan alpinista i jedan iz podmornice, objašnjavaju kako pobediti izolaciju.

Prva lekcija. Rutina, raspored, ponavljanje istih stvari svaki dan.

Super, to smo savladali. Pošto svaki dan nešto unište, svaki dan se pobiju, obavezno se Flekica upiša, vrište jedno na drugo, da ne pričam da Marta i Sofija, svaki dan, gledaju neki japanski crtać, pa mi po kući odjekuje “Sajonara” i “Banzai”, i još svašta što ne razumem, ali zvuči dosta preteće. Harikiri ću da izvršim, bolje reći – sepuku. I to ću sebi da uvedem, kao rutinu. Svaki dan. Sepuku.

Druga lekcija – naći svoj mir, planirati, kontemplirati.

Naravno. Baš sam pre neki dan popodne probao da legnem, razmislim malo, sredim glavu, misli, isplaniram.

I ne znam šta se prvo desilo, da li je Sofija iznenada počela da peva, ili je Aljoša dezintegrisao čašu, Relja počeo da ga bije, Marta da dokazuje kako tinejdžeri ne mogu da kažu ni ono prosto – “Idem da piškim” (delimo kupatilo bez ključa, pa se obaveštavamo), a da ih ne čuje ceo komšiluk, ali sam svakako skočio sa namerom da ih pobijem, što se ispostavilo kao nemoguća misija. I jeste da sam ja mešavina Toma Kruza i Peconija, ali ovo nikako nije bio moj film. Jedva sam se izvukao. Njih je četvoro, i svi su ko Gozile.

Posle svega preostao mi je samo još savet onog podmorničara. 

A on čovek lepo rekao: “Šta se bunite, vi imate bar prozor. Ja ga nisam imao”.

Te sam danas ozbiljno počeo da ih razgledam. Prozore.

Da vidim kroz koji da skočim.