VUČIĆEVIĆ PORUČIO BOŠKU: ŠTO BI REKAO MOJ POKOJNI DEDA UGREN - NE BIVA, SINE, OD PRASETA JUNE!

Boško Obradović je đokica-fašista. Svima nam je, jelte, jasno zašto je dotični fašista - taj sada već aksiom više nije potrebno posebno objašnjavati ili dokazivati - a ono đokica, to otuda što Obradović politiku razume taman kao mali Đokica

Dajte mi vlast, kaže on. Zašto, kako, pitaju ljudi oko njega. Zato što ja to tako kažem, odgovara Đokica.

Ali, Boško, tvoja stranka ima podršku tek dva-tri odsto glasača, sa sve Đilasom Plačkom, Vukom Hoom Jeremićem i svim ostalim malim đokicama iz SZS, jedva da ste na sedam-osam odsto. Pa, ne možete na vlast ako nemate većinu, ako ne pobedite na izborima, objašnjavaju opet razumni ljudi malom Đokici.

Tu se on onda silno naljuti i kaže taman ovako: E, pa sad ćemo mi na ulicu, sad ću ja da duvam u pištaljku, sad ću ja sa svim mojim đokicama da blokiram i Skupštinu i Predsedništvo i put i autoput, pa ćete morati da mi predate vlast!

I onda šta? Pa, ništa. Duplo golo. Šupalj nos do očiju, što bi rekli Boškovi zemljaci. Jer, politika i država, nigde u svetu, pa ni ovde u Srbiji ne funkcionišu onako kako zamišlja mali Đokica. Na vlast se, otkad je sveta i veka, nema tu mnogo filozofije, dolazi samo na dva načina. Milom, pobedom na izborima, ili silom, nekom vrstom revolucije. Moraš, dakle, da pobediš. Ovako ili onako. Na izborima ili na ulici. Glasačkim listićima ili motkom; ne daj Bože, puškom.

Za ovo prvo, za pobedu na izborima, Boško Đokica Obradović i njegov gazda Tajkun Plačko Đilas nemaju ni izbliza dovoljno birača iza sebe, a kako rade, nikada ih neće ni imati. Jer, naprosto je nemoguće da većinska Srbija ikada većinski glasa za politiku u kojoj nema ama baš ničega drugog osim destrukcije, mržnje i pretnje.

Za ono drugo, za nasilno otimanje vlasti, za nekakvu revoluciju, male đokice iz parapolitičke grupacije koja sebe pretenciozno zove Savez za Srbiju naprosto - da 'prostite na izrazu - nemaju muda. Voleli bi oni to, da se desi neki novi Peti oktobar (samo zaboravljaju da je pre 5. oktobra bio i 24. septembar, kada je opozicija skoro pobedila na izborima), pa da se dokopaju fotelja i dupke punog državnog budžeta, to im se kao mogućnost baš sviđa. Ali, ako bi ikako mogao neko drugi da okrvavi gaće, da neko drugi stavi glavu na panj, da neko drugi pošalje svoju decu u pogibiju, a da se onda oni, male Đilasove đokice iz SZS na kraju pojave i pokupe kajmak. Ali, ne biva to tako, nikad nije, pa neće ni sada.

Konačno, ako neko još veruje da je đokica-fašista Obradović sposoban za išta više od napada na znatno starijeg i od sebe fizički slabijeg Marijana Rističevića, neka samo pogleda na snimcima kako su i Boškić i oni njegovi huligančići manji od makovog zrna kada im na stepenicama ispred Skupštine priđu Čeda, Šešelj, ministar Lončar. Nema, ljudi, od njih ništa. Ništa više od đokica-fašista.

Što je govorio moj pokojni deda Ugren - ne biva, sine, od praseta june.