ZAŠTO ĆU DA GLASAM! Obavezno pročitajte najnoviju kolumnu Ivana Radovanovića!

Pošto vidim da su se silni napeli da objasne zašto ne treba izaći na izbore, evo i ja da se u raspravu uključim, i odmah da kažem da mislim da je bojkot, suštinski, zalaganje za prosek. Evo i zašto.

Postoji jedna uloga Aleksandra Vučića, o kojoj se uopšte ne priča, a suštinska je, za sve nas, za ovu zemlju.

On je, ako malo razmislite, ubica proseka. Do njega, srpska politika jeste bila to - bedni prosek. Malo idi mi - dođi mi, malo slatkih reči, malo uživancije, marketinga, medija, i široka nam livada, stado mirno, nemamo o čemu da brinemo. Niko tu ne iskače, uravnilovka divna, svi isti, sa ambicijom da svi isti i ostanu. A ako neko i digne glavu, proba nešto, zna se šta mu sledi - skidanje glave.

Onda se pojavio onaj o kome nisu ni stigli da brinu. Čovek koji je odbio da bude prosek. I koji je, umesto toga, ozbiljno zapeo, ozbiljan trud uložio, menjao se, uz rad, i posao kojim se bavi doživeo ne samo kao puki posao nego kao poziv, za koji ima da daš sve od sebe.

I zovite to kako god vam volja, svakakva imena nadevajte, pošto ste zaboravili, sebe radi, kakve su autokrate prosečni bili, ali jednu stvar da osporite ne možete. Da je Aleksandar Vučić između sebe i proseka napravio razliku od nekih 40-50 odsto. I da je pokazao da to jeste realna razlika između proseka i ozbiljnog rada, između prosečnih vrednosti i pravih vrednosti, onih koje nisu zasnovane na pukoj priči, ni u jednoj sferi, nego na radu.

To što je on danas u politici pre njega smo imali samo u pojedinim sportovima. Vrednost koja ima ime, i za koju se zna kako je postala vrednost. Vrednost koja postaje cilj, personalizovani.
Zna to svako dete koje je htelo da igra košarku. Htelo je da bude Džordan, Kića, Praja, Moka, Divac, Danilović, Saša Đorđević, Dražen Petrović. I znalo je da Dražen dva sata ranije dođe na trening, i dva sata kasnije ode s treninga. Da je to jedini način da budeš - Dražen Petrović. Znalo je da Džordan, posle sezone, ne ode na odmor, nego na trening.

To zaista postavlja nove standarde, nove vrednosti. Pravi razliku. Da znaš, ako hoćeš da samo budeš košarkaš, to ćeš i da budeš, silesija je košarkaša, prosečnih. Ali, ako hoćeš da budeš ime, Dražen, Praja, Divac, samo jedan put postoji. Onaj u kojem se velika vrednost, veliki rezultat, pobede, trofeji uspostavljaju još većim radom. To je Vučić uspostavio u politici. Da onaj ko ubuduće njome hoće da se bavi ima pred sobom novi standard, novi marker. I da zna, ako hoće u politici da pobeđuje, ima da bude Vučić, i da da sve od sebe.

A to jeste najvažnija stvar za ovu zemlju. Da takvih, koji ne pristaju na prosek, bude što više, u svakoj sferi. Zato što su nam, sfere, okupirane prosekom. Onim koji bi, bojkotom, da ponovo na vlast ustoliči prosek. Onim prosekom koji, sebe radi, taj prosek podržava.

Kome savršeno odgovara, u svakoj sferi, da se ne pojavi niko, nikada, ko je iznad proseka, ko bi pokazao koliko je, u suštini, lako napraviti razliku, pomeriti standarde, postaviti nove vrednosti. Ko bi oslobodio, na kraju, i javni prostor od proseka. Od svih onih koji ga zauzimaju, propagirajući, sebe i svoj prosek, kroz agitovanje za prosek, jer bi im on omogućio da se nikada iz svojih udobnih pozicija ne pomere, i da sav prostor bude njihov. Prosečan. Onaj u kojem se vrednosti uspostavljaju tako što dvojica sednu, potapšu jedan drugog po ramenu, kažu jedan drugom: "Ti si baš vredan, zar ne, kao i ja", i proglase se za vrednost. Posle, svako ko hoće to isto, istu stvar ima da uradi, da ih potapše po ramenu. Prosek se lako održava, i širi, u proseku.

I zato ću da glasam. Protiv proseka. Protiv onih koje je mrzelo stranačke odbore da naprave, programe, politiku, i sada me ubeđuju da će svaki glas na izborima ići Aleksandru Vučiću. O, majstori, prosečni, kako vam nije jasno koliko prosečno lupetate. Pošto, ovde, u ovoj zemlji, i treba svaki glas da ide Vučiću, ako pod Vučićem podrazumevamo nepristajanje na prosek. Zato što je važno da prosek bude konačno i zauvek pobeđen. Da bi se, kao alternativa, pojavila, vrednost.