5. OKTOBAR - PUT ZA NAJGORE! Nova kolumna Ivana Radovanovića koju morate da pročitate!

Sasvim nesvesno, Dragan Bujošević i ja smo, naslovom knjige o 5-om oktobru, pogodili suštinu. To jesu bila 24 časa Prevrata.

Ne revolucije, kako danas razni tvrde, već klasičnog prevrata, koji se dogodio uz pomoć demonstranata, delova vojske i policije i obilatu pomoć iz inostranstva, od Amerike do Rusije.

Prevrat je bio manje-više nenasilan, umesto ljudi (ako izuzmemo odvratni slučaj linčovanja Milanovića sa RTS-a), stradale su fotelje, a na “revolucionarnoj lomači” gorela je samo nesrećna zgrada srpske Skupštine.

I, sve zajedno, to, što 5. oktobar nije bio revolucija, nego brza promena vlasti, bez krvi, jeste najbolje što je moglo da nam se desi.

Zato što bi, da je bila revolucija, ozbiljno najebali i otišli ne napred, nego unazad, jer svaka revolucija ima u sebi ono što je tačno primetio Aleksandar Solženjicin. Ona je “okidač za bujanje varvarskih instikata, ona hrani mračne sile zavisti, pohlepe i mržnje”.

I nema revolucija koja nije bila prilika da se, kroz opšte, namiri ono sebično, lično.

Da komšija skine glavu komšiji zato što mu zavidi zbog otirača, baštenske stolice, ili žene.

Revolucije omogućavaju da se taj otirač, stolica i žena prisvoje, da se ljudi na najlakši način reše onih boljih od sebe, da brže, preko leševa, napreduju.

Revolucije, na kraju, opet po Solženjicinu, služe da bi se “uništili organski karakter društva, prirodni tok života, najbolji segmenti društva, otvarajući, pri tom, široki put najgorima.”

Revolucije daju priliku Robespjerima, Ježovima, i raznim drugim psihopatama, da do mile volje skidaju glave.

I uvek je tako.

U Vandeji, u Francuskoj, revolucionari su seljake kojima se revolucija nije sviđala, vezivali u grupe od po nekoliko stotina i bacali ih u Loaru.

Ubijali su i decu, jer su računali, kako je naveo komandant revolucionara Karije, da se ni njima, jednog dana, revolucija neće sviđati.

Ukupno, revolucionarni bes je, po nekim proračunima, u Vandeji ubio i svih 250.000 ljudi.

I kada sve to znamo, kada nas je istorija podrobno izvestila o Vandeji, giljotini na Trgu Revolucije (danas Trg Konkord), u Parizu, o gulagu i njegovim logorima, o čistkama pisaca, inženjera, lekara, poljima smrti u Kambodži... postavlja se ozbiljno pitanje:

Koji ludak danas može da žali zbog toga što 5-ti oktobar nije bio revolucija i što nije imao nastavak u 6-om oktobru?

Zar je stvarno teško shvatiti da smo tog dana, pre dvadeset godina, izbegli mogućnost da budemo večno varvarstvo, u kojem se sve rešava krvlju, i napravili korak ka civilizaciji i njenim načinima rešavanja svega, pa i sukoba.

I da je svaka glava koja je tada ostala na ramenima najlepši spomenik samom 5-om oktobru?

Zar nemamo i previše drugih datuma koji obeležavaju krv, sekiru, kolac i metak?

A oni su, uvek, bili deo neke lične frustracije, strahova i najbolji način da se manje vredni domognu novca i vlasti.

Zbog toga, kada vam danas neko kuka o “propuštenim prilikama” i priželjkuje 6-ti oktobar, slobodno ga pitajte, šta mu tačno fali.

Otirač, stolica, ili žena?