FLAGELANTI! Nova kolumna Ivana Radovanovića koju ne smete propustiti

Kada je, nepoznatog dana u oktobru 1347. godine, dvanaest brodova iz Crnog mora pristalo u Mesinu na Siciliji, većina mornara i putnika na njima je bilo mrtvo, a oni živi bili su prekriveni crnim prištevima

Lučke vlasti pokušale su da brodove sklone iz luke, ali kasno. U Evropu se iskrcala smrt lično. Bubonska kuga. Posle je sve bilo jednostavno, za nju.

Do sredine sledeće godine, preko Italije, Španije, Nemačke... stigla je do Pariza i Londona, a 1349. i do Norveške, Poljske... ostavivši Evropu bez gotovo trećine populacije.

Ubila je više od dvadeset miliona ljudi.

Kao i danas o koroni, većina ni tada nije znala ništa o tome kako je kuga nastala, kako se prenosi (njen bacil je otkriven tek u 19 veku), i samim tim bila podložna najrazličitijim teorijama zavere, od božje kazne, do one po kojoj bolesnog nikako nisi smeo da gledaš u oči. Ako to uradiš, vazdušni duh će, iz njegovog oka, preći u tvoje, i kraj, brale moj.

Kao i danas, svi su svima bili krivi, a razni "doktori" preporučivali su, kao lek, puštanje krvi, kupke od aloe i kamfora, sve uz posebne molitve Svetom Roku, Svetom Sebastijanu i bogorodici.

"Mortalega grande", kako su je zvali u Italiji, nije marila za molitve. Samo u Firenci ubila je, bukvalno, polovinu stanovnika.

Očaj možemo tek da zamislimo. A očaj svašta pokrene, stvori, ili oživi.

U četrnaestom, veku, zbog kuge, buknuo je jedan nešto stariji verski pokret, pokret Flagelanata.
U bukvalnom prevodu to znači pokret Bičevaoca, a to "bukvalno" veoma je značajno za nastavak.

Flagelanti su obilazili gradove, tražeći spas od kuge u pokajanju i samokažnjavanju.

Dolazili su pred crkve, okupljali narod i pred njim se bičevali strašnim trokrakim kožnim kamdžijama, koje su još bile ukrašene i metalnim šiljcima.

Jedan svedok je zabeležio da su ne samo ljudi, nego i zidovi bili prekriveni krvlju koja je liptala, i da su neke žene držale razne posude, ne bi li je prikupile, kao kišnicu, i umile se u njoj, ubeđene da je ta krv, mučenička, lekovita.

I tu negde prestaju sličnosti sa vremenom današnjim, i počinje velika razlika.

Danas Flagelanti mudro izbegavaju samokažnjavanje, nisu oni više toliko ludi.

Bičevi služe da se osakate drugi, da se pusti krv onom odavno prebijenom Konu i ostalima iz nesrećnog Kriznog štaba.

I bičuju ih, po portalima, mrežama, na televizijama, uz podvriskivanje flagelantskih vođa oličenih u raznim Panićima i Radovanovićima.

Te mere nisu dobre, te jesu, te treba slabije, treba jače, pa umiremo više, pa manje, ali lekari više, pa treba vakcina, pa ne treba...

Koliko juče izmislili su Konovu izjavu o lekarima koji su umrli zbog pauze za kafu, i odrali mu kožu s leđa.

I sve je to donekle i razumljivo, lakše se živi sa krivcem, nego bez njega, ljudi su, uz to očajni, ubi ih neizvesnost, svi traže neki ventil, spas, sveca i molitvu, ali, opet...

Zašto, braćo, po tuđim leđima? Zašto se ne vratite izvornoj tradiciji? Pa pred crkvu, pred narod, i udri, ali po sebi.

Isto ćete izlečiti koronu, kao kada bijete Kona. Samo će da bude poštenije.