JUGOSLAVE, DOBIĆEŠ ORDEN ZA LAŽUCKANJE! Nova kolumna Ivana Radovanovića!

Majke mi ako se juče ujutru Jugoslav Ćosić nije probudio apsolutno ubeđen da je Velja Ilić, lično

Pa mu ceo svet postao - deminutiv.

Znate ono čuveno, Veljino: nije strašno kad kraduckaju.

Tako i Jugoslav odlučio da ovi njegovi - lažuckaju. No big deal.

Pogotovo kada za to bude posle kriva - Ana Brnabić.

I šta čovek na to da kaže, nego da ga pita: Izvini brate, jesi li ti to pijuckao, nešto?

I kako si to smislio? Od samog početka.

Pošto je početak izgledao ovako:

Otišla novinarka N1 do Belexpo centra, i odatle javila sledeće:  “Više desetina građana koji su za danas dobili poziv za vakcinaciju u Belexpo centru, zateklo je jutros zatvorena vrata”.

Da bi ovo potvrdila reporterka je razgovarala sa jednim gospodinom i njegovom majkom, i oni su mahali papirom, i rekli da ne znaju šta da rade, i kome da se obrate... i užas jedan, sve zajedno, ode vakcinacija u qurac.

Super, zar ne, osim par detalja, koji i ne služe ničem drugom, nego lažuckanju.

Prvo, kada izveštavaš vrlo dobro znaš da su poštapalice najbolji način da lažuckaš. Poštapalica "više desetina građana" je idealna.

Ne znači ništa, prejudicira sve.

Pošto "više desetina" sigurno nije dvadeset, teško da je i trideset, te vrlo verovatno znači - 40, 50, 60, 70... a to je već ozbiljna cifra.

A najbolje u svemu je to, što je, prema izveštaju N1, njihova novinarka stajala 40 minuta ispred Belexpo centra i "videla više desetina građana koji su došli sa pozivom za vakcinaciju, a zatekli zatvorena vrata".

Bravo. Za to što je dotična novinarka stajala ispred Belexpo centra i "gledala". Mogu da je zamislim. Stoji žena, 40 minuta, i gleda. I ćuti. I nikoga ništa ne pita. I ne snimi više nikoga od tih "više desetina", nego samo ono dvoje, na samom početku. Za četrdeset minuta?! Nije mogla da razgovara sa još jednim? Sa još dvoje? Troje? Petoro?

Naravno da nije, pošto je novinarstvu uči Jugoslav, u deminutivu. Objasnio joj da joj je posao da gleda. Koliko god treba. Pola sata, 40, minuta, sat.

Pa ako joj neko priđe, kaže joj nešto, super, ako ne, nikom ništa, bar će precizno da ih prebroji - više desetina precizno.

No, to sa stajanjem i gledanjem je tek početak sage o lažuckanju.

Pošto se ona nastavila tako što su drugovi sa N1, pošto su objavili strašnu vest, krenuli da traže odgovore, to jest "demanti". I naljutili se ozbiljno što "demanti" nisu dobili, a lepo im izvori rekli da Belexpo juče nije ni trebalo da radi.

Pazi sada to! Objaviš prvo vest, pa onda kreneš da je proveravaš!

Jugoslave, srećo, kako se to zove? Objavljuckaš?

To je ono kada ne proveriš, a objaviš, pošto kod Jugoslava provera ne ide pre, nego posle objavljivanja, za šta, stvarno, i on treba orden da dobije.

Otkrio čovek nov način izveštavanja. Objaviš da je zemlja ravna ploča, pa onda kreneš ka Australiji, da proveriš. Ili da su sleteli marsovci, u Ljig, pa pošalješ onda ekipu, da vidi jesu li. Ili, da je počeo rat, jebote, pa malo kasnije i to proveriš. "Halo, generalštab, da li biste bili ljubazni da demantujete da je rat počeo, gledali smo više desetina unifrmisanih kako ulaze kod vas. Četrdeset minuta ih gledali, molim vas."

Drugim rečima, za vest su dovoljne dve stvari, po Jugoslavu: Da neko dođe, bilo ko, i nešto ti kaže; i da imaš reportera koji stoji i gleda 40 minuta. I ako ti slučajni prolaznik saopšti da nema više vakcina, super, treba još samo da odstojiš 40 minuta, ćutke, i vest potvrđena, odmah je objavljuckaj.

Posle, kao što je red, traži demanti.

Posle, kao što je red, budi ljut na Brnabićku.

Posle, kao što je red, kukaj kako napadaju vlasti slobodu štampe, pazi, zbog lažuckanja.

Posle, kao što je red, čak i ne moraš da objaviš da jesi lažuckao, da je vest netačna, da su ljudi, sa kojima je, pre četrdesetominutnog gledanja više destina, novinarka razgovarala, imali zakazanu vakcinaciju za danas, a ne za juče, i da je onaj papir neki tamo sasvim drugi papir, nikakve veze sa terminom za vakcinaciju nema, baš kao što sa tvojim vestima ništa nema ona, tačna vest, da su tvoji sagovornici sami priznali da su pogrešili. Šta te zabole, gledao si ti više desetina, 40 minuta, sve dokaze imaš, što bi se, za koji q, brinuo.

Pa stvarno, i što bi?

Pogotovo kada si ubeđen da si ti nova grana vlasti, da si tu da kontrolišeš, sve, osim sebe, da si sedma, osma i deveta sila, da si neodoljiv, neumoljiv, i nadasve divan i prepametan, od Australije si doplivao, čak ovamo.

Zato i ne vredi da ti neko sada objašnjava da je objavljivanje vesti ozbiljna moć, da uz nju ide i ozbiljna odgovornost, da zato postoje pravila, zanatska, koja od tebe traže da prvo proveriš, pa onda objaviš, i da, kada pogrešiš, priznaš da si pogrešio.

Ne vredi, ne razumecka to Jugoslav. Zato je i sve što treba da mu se kaže sledeće: Hajde, molim te, Jugoslave, brate, nazad u Australiju. Vratuckaj se tamo, pa ih uči novinarstvu.

Da stoje i gledaju, 40 minuta. Više desetina nevakcinisanih kengura, kako mašu nekim papirima. I da odmah objave da je australijska vakcinacija, zbog toga, u totalnom qurcu.

Orden će da ti daju, sigurno. Kengurski, prvog reda. Za lažuckanje.