ZASTAVNIK VUK! Najnovija kolumna Ivana Radovanovića koju morate da pročitate!

Baš me je dirnuo Vuk Jeremić, kada, praveći se pametan pred Oljom Bećković, Šapićem i Georgievim, sinoć, u Utisku, pomenu Jaga

Zastavnika Otelovog, oličenje spletke i nemorala, što je nešto što zastavnik Jeremić vrlo dobro razume, još od kada je na dušu svoju stavio te zastavničke činove, sitne, ali alave.

I isti im je i posao bio.

Prvi je zastavnik savetovao Otela, drugi Tadića, i jedina razlika je u tome što se Tadić, posle Jeremićevog savetovanja nije ubio, što njegovu sudbinu nije učinilo manje tragičnom. A ako se pitate - zašto zastavnici to rade, šta da vam kažem. Zastavnik, ko zastavnik, hteo bi bar poručnik da bude, pa kapetan, major, i tako, sve redom do generala, što je bio Otelo, to jest predsednika, što je, ako se iko seća, bio Tadić.

I obično stradaju i sami zastavnici u tim poduhvatima, ali, sitne su to duše, nije to razlog da se zaustave, bar je tako kada je o zastavniku Vuku reč, pošto pametni Šekspir zastavniku Jagu tu priliku nije dao. Pojavio se taj samo u Otelu, tu je, onoliko gadan, i završio karijeru, nije Vilijem više hteo da ga vidi, smučio mu se valjda, pa ga nije metno ni u Ričararda III, čak ni u scenu u kojoj ovaj nudi kraljevstvo, za konja, što Tadić, vekovima kasnije, nije shvatio, pa je svoje kraljevstvo, i pre pada, baš konjima dao, od kojih je jedan, poni doduše, bio i zastavnik.

Opet, pad je pad, ozbiljne posledice u sitnoj duši ostavlja, te je i naš zastavnik, a bivši savetnik Vuk, odmah krenuo o slatkoj osveti da sanja. Pa je, pazi ga kako je pametan, smislio “revanšizam” i obećao svima koji su protiv njega, da će, čim jednog dana pobedi, direkt u zatvor da idu. Slatko, da nije jedne sitnice.

One koja ponovo govori o zastavničkoj sitnoj duši.

Revanšizam je, naime, kao politički termin u upotrebu ušao krajem XIX veka, posle francusko - pruskog rata. I smislili ga Francuzi, željni osvete, zbog poraza. I od tada, revanšizam je, uvek, samo nastavak poraza, njegova prirodna posledica, kod nesrećnih zastavnika, pre svega. Poraz je revanšizmu uzrok, poraz ga izmišlja, i poraz, od njega, pravi sasvim novu tragediju.

Na primer, poraz u Prvom svetskom ratu, naterao je Nemce sa počnu da maštaju o revanšu, pa je njihov revanšizam proizveo Hitlera, koji je, za razliku od zastavnika Vuka, bio tek kaplar. Šta je posle bilo, kako je revanšizam našao krivca u Jevrejima i stvorio logore, druga je priča, ovde je važnije nešto drugo.

To da razni politički zastavnici, kroz revanšizam, pokušavaju da za sopstveni, lični poraz, izdejstvuju masovnu odmazdu, nad onim ko ih je porazio.

Zato se revanšizam zalaže za tako široku osvetu. I ona više nije vezana samo za onoga ko te je porazio, nego za svakog ko s njim ima bilo kakve veze. Zato je, kod kaplara, bilo dovoljno da budeš Jevrejin, pa da budeš kriv, a kod zastavnika je dovoljno da pogrešno glasaš, pa da takođe budeš kriv, i završiš u lustracionom logoru, u kojem treba da po ceo dan ponavljaš kako je zastavnik oličenje morala, divan jedan čovek, baš si grešan što za njega nisi glasao.

Divno zamišljeno, jedino se vremena malo promenila, pa je zastavniku danas malo teže da svoje lične komplekse i frustracije proda kao našu zajedničku nesreću. Po poslednjim istraživanjima eno ga na zastavničkih, jadnih, dva odsto, što samo znači da su Srbi pametni koliko i Šekspir, i da ga, baš kao ni njegovog mnogo poznatijeg prethodnika, zastavnika Jaga, u sledećoj drami, neće biti.

Pa neka sanja osvetu. Ili, što bi Vilijem rekao:

Slatki snovi, slatki zastavniče.