PUTOVANJE! Najnovija kolumna Ivana Radovanovića koju MORATE PROČITATI!

Samo jedna stvar je važna: Putovati, slobodno. Kretati se, nikada ne stajati u mestu.

I pošto sam čitav život, punih 60 godina, imao taj osećaj bivstvovanja u vukojebini, skrajnutom kutku sveta, crnoj rupi u koju niti može da se dođe, niti iz nje ode, osim zauvek, i u kojoj je svaki korak težak, u kojoj je sve daleko, i svako putovanje mučenje, vozom, autobusom, kolima koji se vuku po lošim prugama i putevima, napravljenim ne za život, nego da ljudi na njima ginu; i pošto mi je toliko puta bilo teško da pođem, bilo gde, jer sam znao da će trajati ceo dan, i da ću da se cimam, da dođem mrtav umoran, ako uopšte dođem; i pošto mi je najveći deo života prošao sa tom svešću, da sam primoran da stojim, u mestu, evo, ovo vam kažem:

Da me zabole za bilo šta drugo, osim putovanja, u ovoj zemlji, od svega za čim se histerično kukumavče - od izbornih uslova, do bilo koje “slobode” koju traže baš oni koji godinama nisu ništa uradili da se slobodno krećem, da putujem i da budem slobodan, i siguran u toj slobodi.
I da su putevi jedino što me zanima, pošto sam upravo stigao sa puta.

Prijatelj i ja, dva sata juče do Pirota, dva sata, danas, nazad.

A živeo sam nekada u Pirotu, radio tamo, i bilo mi je teško i za vikend da dođem ovde, kući, jer je taj dolazak značio celodnevnu, mučnu avanturu, sa neizvesnim ishodom. I svako drugo putovanje je bilo isto to - mučna, neizvesna avantura. Možda stigneš, a možda i ne. Možda se vratiš, a možda i ne. Do jebenog Novog Sada je bio problem, a kamoli negde drugde.

I onda, juče dva sata tamo, do Pirota, danas dva sata nazad, do Beograda.

I kada smo ušli u ovaj, naš grad, shvatili smo da smo mogli, po prvi put u našim životima, da odemo negde, 300 kilometara daleko, na ručak, izlet sa decom, i da se vratimo istog dana, bez po muke.
I da je to sloboda.
Mogućnost da se krećeš.
Mogućnost da bezbedno odeš i bezbedno se vratiš.
Pravo da ne budeš na jednom mestu, da ne misliš da li je otići negde, u bilo kom pravcu, problem.
Da živiš u zemlji u kojoj ti je sve blizu, u kojoj možeš da svakog vikenda posetiš prijatelje, rođake, ili se prosto odvezeš, gde god hoćeš, jer je sve tu, blizu.
I ako pričamo o uslovima, za bilo šta, to je prvi. Kretanje.
Po dobrim putevima. Po auto-putevima.
Magistralama. Prugama.
Do Pirota, Novog Pazara, Merdara, Vršca, Rume, Loznice, Bora, Zaječara, Vranja, Subotice, Valjeva, Višegrada, Čačka, Pojata, Zrenjanina...

I, zato, dragi moji, zahvalite se ovom što sve to gradi, i put pod noge.

Putevi donose slobodu.

A ako to ne shvatate, onda, pravo da vam kažem, i ne znate šta je sloboda, a još manje šta ćete, kada je dobijete, s njom.
Ja znam.
Da putujem, i da deci kažem da sutra ne moraju nigde da idu, jer sve mogu ovde, a ponajviše, da se mirno kreću. I da ne dozvole nikada, nikome, da im tu slobodu uzme.

I idite do  Pirota. Dva sata vam treba.