ZAŠTO MAJMUN DRŽI...? Otvoreno pismo Ivana Radovanovića Komisiji za žalbe Saveta za štampu, koji nije glasao o žalbi koju je podneo

Naslov ovog obraćanja verovatno bi bio drukčiji, da na sednici Komisije za žalbe Saveta za štampu, održanoj 27.5.2021. godine, Zlatko Čobović, član komisije, reagujući na moju žalbu, koju sam podneo jer je list Danas odbio da mi objavi odgovor u kojem sam se poslužio vicom, nije rekao, citiram: "Jeste Danas i ranije objavljivao viceve, ali na to se niko nije žalio, niko odgovarao (pa ni drugim vicom), pa nemamo ni mi šta o tome da pričamo"

 

Super, pošto se niko nije žalio na, u Danasu više puta objavljen, i dosta čuven Basarin vic o majmunu koji drži onu stvar u supi, i pošto o tome nema šta da se priča, evo ga u naslovu, sasvim legitimno, bez ikakvih moralnih ili uredničkih problema.

Pogotovo što je odgovor na pitanje iz vica: Zašto majmun... isti kao i odgovor na pitanje: Zašto većina vas sedi u toj Komisiji za žalbe. I on glasi - niko živ ne zna.

A ne zna, zbog sledećih činjenica, navodiću ih redom, odmah pošto izrazim iskreno žaljenje što vaša ideološka šarada, komesarski čin zdušnog osuđivanja neistomišljenika, sve uz korišćenje floskula iz knjižice "Kako osuditi neprijatelja, za komesare idiote," nije uspela, te, na kraju, posle svih literature dostojnih budalastih iskaza, niste čak ništa ni odlučili. 

I nije tu problem samo što ništa nije odlučeno zbog nedostatka kvalifikovane većine (neki se nisu pojavili na sednici Komisije za žalbu), nego, i u tome je suština, što, posle svega, o mojoj žalbi niste čak ni odlučivali!?

I pažljivo sam pogledao, više puta, snimak sednice, i ona se, kada je o mojoj žalbi reč, završava ovako:

Glasanjem o tome da li je u tekstu Jasmine Lukač prekršen Kodeks novinara!? 

Po tom pitanju nije odlučeno zbog nedovoljnog broja prisutnih, a posle nikome nije palo na pamet da na glasanje stavi i moju žalbu, jedinu koju sam podneo, žalbu zbog neobjavljivanja mog odgovora Jasmini Lukač u Danasu.

Pa, bravo! Ne samo da nema odluke o mojoj žalbi, nego nema ni glasanja, o mojoj žalbi. Kako ste to uspeli?

Pri tom, nikada se, nigde, nisam žalio na sam tekst Jasmine Lukač. Njoj odgovorim svaki put, i to uz beskrajno uživanje, tako da mi na pamet ne bi palo da se žalim na to što ona piše. Pa to mi je inspiracija! Doživljavam je kao neku smešnu muzu, otelotvorenje Pohvale ludosti, ona mi je dokaz da ne moram, za razliku od Dionisa, da budem zabrinut za sudbinu tragedije, njen sam verni nasmejani čitalac, i žalio bih se samo kada bi prestala da piše, ne bih imao s čim da se sprdam više, pošto su ostali likovi na toj nesrećnoj sceni mnogo manje zanimljivi, jer se trude, poput Slaviše Lekića, ili Georgieva, da budu ozbiljno shvaćeni, i kao autori i kao karakteri(novinski i politički i književni, jer oni razliku i ne znaju), te bavljenje njima vodi u tupu dosadu. Sa Jasminom je drukčije, ona je ista samo u nedostatku talenta, sve ostalo je kod nje promenljivo, od ludih tema do sumanutih ideja, prosto leprša njeno neznanje, njena nesvarena rečenica skakuće okolo,kao one gumene loptice koje lete na sve strane, ne možeš da uhvatiš to elastično ništa, i ja je, evo, podržavam. I nikada se neću vama žaliti, na nju.

Zašto ste onda, o njenom tekstu, uopšte glasali?

Zašto niste glasali o mojoj žalbi? Onoj koja je podneta jer Danas nije objavio moj odgovor.

Zašto ste, da ponovim, u Komisiji za žalbe i u Savetu za štampu?

Zašto, kada ste nekompetentni, do nivoa da ne umete ni žalbu da pročitate?

I pokazala je, tu lagodnu nekompetentnost, tu omrazu prema sopstvenom poslu koja se prikazuje kroz lenjost, pre svega duha, i svako odsustvo koncentracije, već na samom početku sednice Gordana Novaković, govoreći o mojoj žalbi.

Da li je, gospođa, uopšte pročitala? Kako je pročitala? Bilo šta razumela?

Nisam siguran, naročito kada neko uspe da ustvrdi nešto što nigde nisam napisao - da tražim da se Komisija izjasni o Jasmininom tekstu. Ni u jednoj rečenici, u mojoj žalbi, ništa, bar slično, ne piše, nije ni nagovešteno, a kamoli eksplicitno traženo.

No, kako gospođa Novaković, opterećena tom teškom dužnošću, to i da zna, kada, na sednici, o mojoj žalbi izgovori, citiram:

"Radovanović se otprilike bavi time"!?

Stvarno? Otprilike? Do Ivanjice? Uputiš žalbu, a neko je onda, u predstavljanju, skarabudži, jer mu je teško da i proba da se udubi, da se posveti, da odradi svoj posao kako treba, i svede je na "otprilike"?

A "otprilike" sam se bavio pitanjima koja su za profesiju ne "otprilike" važna, nego izuzetno važna, ako hoće da bude profesija, a ne buvlja pijaca na kojoj kupuješ "otprilike" kilo standarda, i "otprilike" pola kile pravila, i još, "otprilike" dvesta grama Kodeksa. Pa šta ti prodaju, to ti je. Otprilike.

I pitao sam šta Komisija za žalbe, Savet za štampu, preporučuju kao odbranu od etiketa; i pitao sam da li odluke Saveta važe od slučaja do slučaja, ili postoje i uvek važe ona pravila koja određuju elementarne stvari poput prava na odgovor; pitao sam i da li se medijska scena zaista deli po tom ideološkom ključu, da li je neko za vlast, ili za opoziciju, i da li su, zbog ideologije, od sada Kodeks i sva pravila, standardi, i neupotrebljivi i nepotrebni; pitao sam i da li novinari zaposleni u Junajted mediji imaju radnu obavezu ili sami odlučuju da vređaju ljude koji kritički pišu o radu medija koji su deo ove velike grupacije...

I sve to je, "otprilike"?

Za članove Komisije očigledno jeste, uopšte nisu hteli da se time bave, nego su se, pazi sada, još i naljutili što ih ja tu nešto pitam.

I prva je to uradila Vida Petrović Škero, nekadašnja predsednica Vrhovnog suda, evo ovako, citiram:

"Način na koji je napisana žalba je prilično neprihvatljiv..."

(Prilično? Da li je to isto što i "otprilike"? I Vida Petrović ne voli baš što je tu, što mora da se smara raznim žalbama, pa opali nepismenu i nejasnu floskulu, "prilično neprihvatljiv". Kakve još neprihvatljivosti postoje, pošto je ova "prilična". Neprilične?)

No, da nastavim sa citatom:

"Ovo nije žalba, ovo je određeni zahtev u odnosu na Savet, u kojem Radovanović kaže - Pitam i molim vas da mi odgovorite. A mi smo tu da utvrdimo da li je prekršen Kodeks, a ne da odgovaramo na pitanja".

Divno! Da je Vida Petrović Škero, bivša predsednica Vrhovnog suda (!), inteligentna bar trećinu onoga koliko je bezrazložno arogantna, primetila bi da je uspela (bivši sudija Vrhovnog suda! Predsednica tog suda!), da, usred žalbenog postupka o nečijem Pravu na Odgovor, onome ko to Pravo traži, isto to Pravo odmah i uskrati.

Šta imam ja da pitam? I to kada tražim Pravo na odgovor, o kojem baš ona treba da odluči.

Pitanja zabranjena, za ženu koja je bila na samom vrhu sudske vlasti u ovoj zemlji. Pitanja je uznemiravaju, mora previše da se trudi da na njih odgovori, a i kakve veze pitanja, o Pravu na Odgovor, imaju sa Pravom na Odgovor, o kojem ona odlučuje, vrlo efikasno, doduše, tako što ti to pravo, Pravo na Odgovor, promptno, onako sudijski, sa punim autoritetom, ne sudije, nego pravednika samog, odmah oduzme.

Članica tela koje radi pod motom: Brzo, besplatno, pravično. Osim kada nešto pitaš. Tada, valjda, neće baš brzo da bude, odgovor se, pretpostavljam plaća, a o pravičnosti ionako Bog odlučuje, šta ima Savet time da se bavi.

Tako misli bivša predsednica Vrhovnog suda. A zašto je ona i to bila, na toj funkciji, zna onaj koji zna odgovor na pitanja o majmunu i supi i Savetu i papazjaniji.

Gospođa, dovoljno bahata i lenja, lenja u svojoj bahatosti, da joj nije čak palo na pamet da pogleda malo akte istog tog tela, ili bar Kodeks novinara, Zakon o informisanju, i pronađe taj član, stav, odredbu, pravilo, u kojem piše da članove Komisije za žalbe niko ne sme ništa da pita.

Ja sam pogledao, i nisam, ali nigde, video takvu odredbu, i to ne zato što nisam dobro gledao, nego zato što ona zaista ne postoji, jer bi bila besmislena, glupa i nepravična. Savet, Komisija su valjda i stvoreni, formirani, da bi odgovarali na pitanja, da bi, u odgovorima, na pitanja, formulisali neka pravila ponašanja, standarde, koji, zatim, čitavu medijsku scenu čine boljom.

Plašim se da su mi očekivanja, ipak, pogrešna. Savet je, Komisija, i dokazali su njeni dragi članovi to, samo jedna mala umazana kuhinja, u kojoj nekompetentni, nezainteresovani i nadasve nabeđeni komesari -  nesrećni, o paradoksa, zbog prljavog posla kojim moraju da se (a kao čistunci su) bave - s dosadom i krajnje mrzovoljno kuvaju čorbu ideoloških fraza, bahatih presuda pre samog suđenja, klin čorbu podmetanja, papazjaniju intelektualne smušenosti i bednog proseka sa tendencijom na dole, koju začinjavaju neznanjem i na brzinu sklepanim odlukama, koje nikakve veze sa Kodeksom, zakonima i pravilima nemaju.

Zlatko Čobović. Šta reći o članu Komisije čija se bit, suština, čitav prosede sadrže u samo par reči -Ignoramus et ignorabimus.

I stvarno, niti zna, niti će ikada znati. Čobović. Kako drukčije opisati onoga koji izgovara, citiram, uz nadu da će i ovi citati, baš kao i njegov prvi koji sam naveo, završiti u udžbenicima:

"Nije ovo odgovor, jer ništa nije demantovao (nisam demantovao da sam makro)".

"Ovo je reagovanje, više je za rubriku Lični stav". Kako to Čobović zamišlja! Nemaš ti šta da odgovaraš na tekst u kojim si nazvan makroom, nego napišeš reagovanje, Lični stav,za rubriku Lični stav, koja možda postoji, možda ne, i u kojoj se tvoji Lični stavovi možda objavljuju, a možda ne, pogotovu kada Ličnim stavom odgovaraš ne neki tekst. Možete li da se ne nasmejete? Na Čobovićevu verziju slobodne štampe i Prava na Odgovor.

"Zašto se poziva na prethodnu žalbu (žalio sam se jer mi Danas već jednom nije objavio odgovor, pardon, cenzurisao ga je, izbacivši četiri petine teksta), kada je jedina podudarnost, neobjavljivanje odgovora". Pa stvarno zašto bi se neko, kome ne objave odgovor, pozvao na tu činjenicu, kada mu ponovo ne objave odgovor. Urnebes.

"Hajde svi da pišemo masne viceve i da šaljemo novinama kao naše mišljenje... onda se spuštamo u podzemlje".

Pa vi ste već u podzemlju Čoboviću, i to masnom. U onom podzemlju, u kojem gospođa Novaković još jednom briljira, istim atributima kao i na početku sednice, nehajnim neznanjem dakle, pa na Čobovićevu grotesku dodaje, da su, prošli put kada sam se žalio na Danas: "uputili urednika Danasa da mi kaže da sam skratim, ili, ne znam (ovo 'ne znam', na sred sednice izgovara gospođa Novaković), izmenim odgovor".

Savet za štampu, Komisija za žalbe, upućuje urednike da onima čije odgovore neće da objave kažu da "sami izmene odgovor". 

Zaista? Šta je sledeće? Da zamolim urednika Danasa da mi on napiše odgovor? Možda i Jasmina da mi napiše odgovor?

Osim što ni urednik ni ona ne bi to umeli, izvinite, članovi Komisije, gde ste, u kom Kodeksu, Zakonu, našli to? Da urednik nekome traži da izmeni odgovor? Pravo na Odgovor, po vama, podrazumeva Pravo urednika da traži da Odgovor bude izmenjen?! 

Pa kakvo je onda to moje Pravo kada neko može da mi ga uređuje, zahteva da odgovor izmenim? Šta ste tačno pobrkali, pošto u Zakonu jasno piše, u članu 97: "Odgovor, odnosno ispravka, objavljuju se bez izmena, izostavljanja i dopuna".

Odmah zatim:

"Dozvoljene su najneophodnije lektorske izmene koje ne menjaju smisao".

A jedina dozvoljena intervencija urednika, daleko od svake pomisli da od mene traži da izmenim odgovor (Zakon mu zabranjuje da to traži), jeste ona iz člana 98, koja govori o opravdanim razlozima neobjavljivanja odgovora:

"Ako je odgovor neprimereno duži od informacije, a podnosilac ga ne skrati u roku za podnošenje odgovora".

Treba li vam prevod, gospođe i gospodo iz Komisije? Ovo znači da urednik može samo da traži da skratim odgovor, a ne da ga Izmenim!

A vi upućujete urednika, da od podnosioca žalbe (!?), traži da "odgovor izmeni". I, ako ga ne izmenim, onda, šta, on ne mora da ga objavi?!

Tako tumačite i primenjujete Zakon i Kodeks?!

Tako radite svoj posao? Kao da ste na njega naterani, kao najdosadniju stvar na svetu, koju samo što pre treba završiti, nije bitno kako, kao loše plaćena spremačica koja obriše samo sto, a ne i ispod stola, i samo tamo gde bi neko mogao da joj zameri, neko važan.

Pa za tog nekog onda u ubrljanoj kuhinjici, dok mućkate začine za bućkuriš, još, od dosade, izigravate i žiri. Baš tako, jer niko od vas nije propustio da primeti da mu se moj odgovor ne sviđa, da je neprimeren, seksistički, da nije za objavljivanje...

Odmah da vas obavestim. Nisam se ja prijavio za takmičenje Najbolji odgovor, pa da ocenjujete kvalitet ili estetsku vrednost onoga što sam pisao. Za to em niste kvalifikovani (Čobović i Mareš i Olja Milošević i Gordana Novaković i ostali, koji ne umeju pristojnu rečenicu da izgovore, nisu ti koji bi, u bilo kom, pa i zamišljenom svetu, mogli da ocenjuju kako ja pišem), em vam to nije posao.

Posao vam je moja žalba! O kojoj niste glasali!

Umesto toga, neupućeni u činjenice, ne znajući čak ništa o temi, o podnosiocu žalbe, mirno ste pustili jednog od članova "žirija", da laže.

Vlado Mareš je, između ostalog, rekao:

"Ivan Radovanović je državni službenik, javni službenik. On je na platnom spisku gospodara života i smrti i šikanira one koji su protivnici gospodara. Može, zato, malo i da istrpi. I kada kaže neko da je on makro koji ocenjuje časne sestre, to nije strašno, ali slati, kao odgovor na to, jedan vic, to pokazuje jednu birokratsku bezobzirnost".

 Birokratska bezobzirnost javnog službenika? Tačno, ali je ovde reč o Marešu i ostalim članovima Saveta, jer su oni mnogo više javni službenici, nego ja.

I pošto smo krenuli od mojih nezgodnih pitanja, stigli smo i do odgovora. Ovde, zahvaljujući ovakvom Savetu za štampu, ovakvoj birokratski, ideološki bezobzirnoj Komisiji za žalbe, nema nikakve odbrane od etiketa i laži, a ja, naivan, pitao njih - da li ima.

Sve što je Vlada Mareš izgovorio jeste laž, i on to najbolje zna, bio je zaposlen u mojoj agenciji. Nikada nisam bio, niti sam, ni državni službenik, ni javni službenik, niti sam na bilo kom platnom spisku. Vlasnik sam PR agencije, poslednjih 19 godina, i trenutno, čak ni među njenim klijentima, nema političara, stranaka, niti bilo koga ko ima veze sa državom. Nikoga, koliko se sećam, u životu nisam ni šikanirao (šikanirati znači - zlonamerno ponižavati, zlostavljati, kinjiti...), pošto nikakvu zlu nameru nemam, čak ni kada Jasmini odgovaram. Upravo suprotno, i u tim odgovorima se, kao što se vidi, šalim, i pričam čak i viceve. I ogromna je razlika između tih viceva, u kojima ničeg eksplicitnog nema o časnim sestrama, niti o Jasmini, a što Danas, i vi mu to odobravate, neće da objavi, i onih tekstova koje Danas objavljuje, a vi se ne bunite, u kojima, na primer, Slaviša Lekić piše, na istu temu (moral), ovako: "Zašto svaka prostitutka nosi krst".

Ali, nije to više ni važno. 

Nego nešto drugo.

Šta ćemo sada, kada se ceo poduhvat traženja Prava na Odgovor (na laž), završio tako što se oni od kojih sam taj odgovor tražio, najpre ljute što ih pitam, zatim se strovale u provaliju besmislica, neznanja i kršenja zakona, pa izigravaju žiri, i, na kraju, i sami lažu, o meni.

Pardon, kraj je bio posle, kada se o mojoj žalbi nije odlučivalo, nego o onoj nepostojećoj, da ni o njoj, jadnoj, ništa ne bude odlučeno.

Svejedno, papazjanija je papazjanija, nerazumna, i bljutava, tako da ostaje isto pitanje, na zgražavanje Vide Petrović Škero.

Šta ćemo sada?

Iskreno, ne znam šta ćete vi, tako lenji, bezobzirni, bahati, prazni, mrzovoljni, nedovoljno upoznati čak i sa Kodeksom i Zakonom; ne znam ni šta će jadna profesija koju vi, takvi,štitite, pazeći na standarde i pravila koja i ne poznajete; ne znam ni šta će oni jadni građani koji se vama, nekompetentnim, arogantnim i lenjim poput svih neznalica, obrate.

Jedino znam šta ću ja.

Precrtaću vas, kao adresu, pošto, suštinski, i ne postojite.

Neću vam se više obraćati, a svoje odgovore, i svoja pitanja, svakako ću da objavim, nije Danas, hvala Bogu, jedini list na ovom svetu.

Opet, neki od tih odgovora, na neka pitanja, zauvek će ostati misterija. Oni s početka. Zašto majmun drži...

I zašto ste vi u Savetu i u Komisiji.

Niko to ne zna. Pa ni vi.

S poštovanjem (što je, u ovom slučaju, pogrešna reč),

Ivan Radovanović

P.S. Zahvaljujem se Ljilji Smajlović, jer se jedina, u čitavoj ovoj priči, bavila principima. Ostalima se zahvaljujem jer su mi pokazali kakvi su.