Đavo i njegov šegrt! Najnovija kolumna Ivana Radovanovića koju morate da pročitate!

Ne znam ženu, nemam, generalno, ništa protiv nje, nisam sklon pritiscima na medije, niti sam borac protiv slobode štampe, ali, kada bih sreo Jovanu Gligorijević, novinarku, ozbiljno bih je pitao: Izvinite, šta vam je, i kada ste pobrkali lončiće?

 

Pitao bih je jer je mirno izjavila da, citiram: "Novinari imaju legitimno pravo da sednu i sa crnim đavolom, ako će da dobiju informaciju koja je u javnom interesu".

Stvarno? I da li to znači da treba i da prenesu sve što im đavo kaže? 

Bez ikakvih ograda, bez napomena o tome da to đavo priča, uz jedno bedno - ne mora da znači da je to tačno, ali... - drugovi novinari, dakle, mogu, jer je to "u javnom interesu", da nam prenesu đavolov iskaz po kojem on nije kriv, ni za šta, i po kojem su đavolska posla sasvim ok, i vrlo je dobro da mu svi, kolektivno predamo dušu, i odreknemo se svake vere, u svakog boga, u raj, u vrlinu, dobrotu, a pogotovo u svaku "ljubibližnjegsvoga" preporuku, jer je sve to laž, a i on je, lično, odavno sve dogovorio ne samo sa Gavrilom arhanđelom, nego i sa bogom lično, te su njih trojica u teškom dilu.

I ne mislim, pri tom, da je iko ovde, kod nas, apriori bog, ili apriori đavo, ali, da sam novinar, ozbiljno bih se, posle razgovora sa drugom đavolom, zapitao zašto on baš meni sve to priča.

I pitao bih se da li sam, možda, svedok sukoba dva koncepta, od kojih je jedan koncept državni, onaj u kojem su važni i red i pravda i zakon, i onog drugog, kriminalnog, u kojem ništa niti je važno i sve je dozvoljeno, od laganja, do seckanja i tranžiranja ljudi na šnicle.

Takođe, ozbiljno bih postavio pitanje da li je javni interes, kada već toliko o njemu pričamo, prvi, ili drugi koncept, i, samim tim, da li ja, ako prenesem smatranja druga đavola, možda, sasvim protivno javnom interesu, rušim prvi koncept, sve za račun drugog, kriminalnog.

Da se još nešto razumemo, uopšte nemam ništa protiv toga da novinari, opterećeni deluzijama da su tu da ne znam koga kontrolišu i sami određuju šta je u javnom interesu, a šta ne, čak i sumnjaju u ono što im državni koncept tvrdi, i da probaju to da ispitaju, ali mi nikako nije jasno - gde vam je, drugovi, sumnja, u ono što đavo priča. Nego, kako on zine, vi odmah trčite da saslušavate boga, pardon, predsednika, koji svakako nije bog, ja deluzija nemam, samo se služim vašim lošim metaforama.

Dakle, ne samo da ne sumnjate u to, đavolski iskaz, nego vam je on osnova za čitavu hajku na one koje je on pomenuo, bez ikakvog traga primisli, u vašim glavama, da je, on, možda, imao neki gadan razlog da vam svoju priču proda, i da vas, samim tim, besomučno koristi.

Dosta je to bolesno, ta ubeđenost u svoju mesijansku ulogu, s tim što ste zaboravli da je onaj pravi mesija, kada je sreo istog tog koji je vama izvor informacija, odbio da prenosi njegove poruke, bez obzira na dosta ozbiljnu i bogatu ponudu koju je dobio za taj posao.

Prema tome, da se vratimo na početak, uz kratak podsetnik gospođi, ili gospođici, pojma nemam, Gligorijević, na neke od osnovnih postulata profesije kojom se bavi:

1. Jedini javni interes nisu novinari koji tvrde da znaju šta je javni interes, nego tačna, proverena informacija.

2. Taj javni interes, tačna informacija, zatim, zahteva, da se svaka vest, ko god da vam je da, proveri, kao i njen izvor, pre objavljivanja (Primer su slike koje su nezavisne toliko uzbudile, gotovo kao đavolov iskaz - njih, te slike, potvrdilo je tužilaštvo, na konferenciji za štampu, te im se izvor zna).

3. Tačna vest, koja je javni interes, traži  i da novinari, koji se kunu u svoje istraživačke super moći, ne pristanu da budu samo provodnik, kanal kroz koji će neko da emituje svoj interes. A Krik je uradio baš to. Nije istražio, nego je dobio od nekoga Veljin iskaz, i pristao da ga prenese.

Hoću da kažem, kada te đavo pozove, zapitaj se, najpre, zašto te zove.

I kakve su posledice onoga što radiš prenoseći njegove reči, i to ne po boga, nego po sam koncept, po društvo u kojem živiš.

I zapitaj se koliko si sam skrenuo kada, na primer, povodom onih slika klanja, izjaviš: "Ovo što ne ugrožava građane, zaista ne vidim da je javni interes da bude objavljeno".

Pazi molim te. Kriminal ne ugrožava građane?
Moguće, ali da li onda i silovanje, koje jeste kriminal, ne ugrožava građane? 

Pa će gđa Gligorijević da zahteva od Krika da objavi, bez ikakvih rezervi, šta je, na primer, Mika Aleksić pričao o svojim žrtvama, i koga je sve viđao, jer to, što je razne viđao, znači da nije silovao? I šta ako je video Vučića? Da zaključimo da je i Vučić silovatelj (što bi se gđi Gligorijević svidelo), ili da ga oslobodimo, Aleksića, da ga proglasimo za nevinog, jer je, uz to što je silovao, viđao Vučića, i Vulina.

Interesantan je to pristup, koji je sasvim logična posledica ideje da možeš ti da sedneš sa đavolom i dobiješ od njega tačnu informaciju, od javnog interesa, za kojom toliko žudiš.

Problem je samo, šta ćeš posle? Kada te đavo metne u krilo, kada preneseš sve što on hoće, kada se proslaviš jer si objavio njegove reči, od javnog interesa, i dokažeš da si glavni kontrolor?

Misliš da ćeš, posle toga, moći da izađeš iz tog pakla? Pustiće te, drug đavo? Nećeš morati da, u javnom interesu, prenosiš sve što hoće da kažu razne ubice, prevaranti, lopovi, manijaci...

Hm. Mislim da odgovor na to pitanje znam, i mislim da će ga gđa Gligorijević brzo saznati. Uostalom, u javnom interesu je da sazna.

Možda onda prestane da lupeta.