Kada Rožer digne nogu! Najnovija kolumna Ivana Radovanovića koju morate da pročitate!

Dosta mi je muka od velikih reči. I onih o naciji, i onih o demokratiji, slobodama, revanšizmu, lustraciji. I žao mi je što danas nema one, što bi rekli - real politike, kakva je postojala u davna vremena, jer je ona vrlo prosto objašnjavala elementarne stvari

A ako ne znate o čemu pričam, evo: Bio, tamo, krajem XI veka, na Siciliji, normanski grof po imenu Rožer, a po broju Prvi.

Ozbiljan lik, osvajač Sicilije i Malte, ali i pametan čova, pustio je i muslimane i Grke da žive, veruju u šta hoće, zidaju hramove i džamije, i jedino mu važno bilo da putevi budu slobodni, trgovina cveta, i da, njoj zahvaljujući, i njemu i svima na Siciliji, bude dobro.

I, jednog dana, banu kod Rožera papski izaslanici i krenu da ga ubeđuju da se, silan kakav je bio, priključi pohodu na Svetu zemlju, koji je kasnije nazvan - Prvi krstaški rat.

Pričali su mu, naravno, i da je Jerusalim najskuplja hrišćanska reč, da je pohod svet, sam Bog ga želi, i da se muslimanima treba revanširati, da to zahtevaju i vera i njena istina, a kada su završili, zapisao je jedan arapski svedok događaja, desilo se sledeće:

Rožer Prvi je podigao nogu i glasno prdnuo.

Potom je, zaprepaštenom auditorijumu i papskim izaslanicima rekao, citiram po pamćenju:

“Znate šta, u ovome što sam upravo uradio, ima više koristi za moju veru i njenu istinu, nego u svemu što ste mi upravo ispričali”.

Kratko i jednostavno, dakle, odjavio Rožer velike reči i nastavio normalno da živi i trguje, sa svima.

A velike reči otišle i u Jerusalimu počinile jedan od najvećih pokolja koje istorija pamti. Pobile sve, uključujući žene i decu, a hroničari zabeležili da se kroz sveti grad išlo tako što su noge, do gležnjeva, bile u krvi.

Hoću da kažem, dragi moji, kada čujete velike reči, razne sakajlude što misle da je politika kada vičeš i pretiš; kada vam akademici pričaju o tome šta je ovde najskuplje, naročito ako se za to potroši vaš, a ne njihov život; kada vas zasipaju prostaklucima intelektualni mrtvi magarci sa tvitera, željni pažnje; kada vam demokratiju i pravdu obećavaju oni koji trguju i dečijim suzama; kada vas istini i slobodi uče oni koji su mentalno, duhovno krezavi….

E, tada se vi slobodno setite Rožera, i isto tako slobodno uradite ono što i on. Glasno, da vas svi kenjatoru čuju, gde god se nalaze.

A posle toga, obratite pažnju na ono što je Rožer radio na Siciliji, i ono šta zaista menja ovu zemlju, i sve nas u njoj.

Na puteve. Na kilometre. Na sve ono što se danas gradi, čini nas bližim, omogućava nam da se upoznamo, da pričamo, razumemo se, razmenjujemo sve i svašta, uključujući tu i pažnju, i prestanemo da se mlatimo, kad god i gde god se sretnemo.

Putevi menjaju svest, nazore, prioritete, zatucane običaje, njima se putuje, njima se priča, trguje, a trgovina je najveći neprijatelj glupih sukoba.

Putevi, dakle. Bez obzira na to što se vesti o njima nalaze po ćoškovima novina, pošto novine žive od velikih reči.

I ne menjaju ništa.

Vi promenite, umesto njih.

Odnos prema velikim rečima, najpre. Setite se Rožera.

I recite i onom našem predsedniku, da ga se i on seti, kada mu razni dođu s velikim rečima, a ide jesen, dolaziće mu svakog dana. Slobodno neka se seti, Rožera. I nastavi da gradi puteve.