NOVA KOLUMNA IVANA RADOVANOVIĆA! Devedesete na tronu!

Što bi rekao Milo, na delu je intronizacija 90-tih

I da sve bude još smešnije, em od njih prave mit oni koji se diče svojim nepristajanjem na svaku drugu mitomaniju; em većina njih, uz par izuzetaka, nikakve veze ni sa mitom ni sa decenijom nije imala.

Zato, hajde prvo da raščistimo sa mitom.

Jesu, u to vreme, postojale i žene u crnom, i Kandićka i Biserko, jeste Vuk, još na samom početku desetleća, pozivao na juriš, jeste bilo nezavisnih novinara, i studenata, protesta, ali je sve to bilo tek zrnce u decenijskoj prašini koju niko, ni vlast, ni njeni protivnici, nisu do kraja razumeli. Hoću da kažem, jesmo mi dizali prašinu, ali se ona, uvek, ponovo spuštala na 90-te, često i krvava. I niko nije bio dovoljno pametan, imao dovoljno znanja, da je i shvati, i počisti.

Dalje, to jeste bilo vreme svakojakih poraza, devastacije svega, ali niko od nas, koji smo bili protiv vlasti, nije u tome prepoznao ono što takva vremena, kada prođu, po pravilu, donose - mogućnost, šansu. Previše je, izgleda, bilo onih kojima je jedina šansa bila da sve ostane isto.

Đinđić je, doduše, probao, ali nije imao ni vremena, a verovatno ni snage, dok su se ostali, njegovi naslednici pre svih, te šanse uplašili, a najčešće je nisu ni hteli, pošto šansa zahteva i napor i hrabrost koje oni nisu imali.

I jeste da promoterima izmaštanih 90-tih to najmanje prija da čuju, ali prvi koji je shvatio da je propast dobra osnova za rast, bio je ovaj kojeg danas pokušavaju da uporede sa Miloševićem.
I čitavih dvanaest godina posle loše decenije, i posle svih strašljivih Zoranovih naslednika, bilo da su mu bili saradnici, ili protivnici, i njihove nesposobnosti da bar probaju da nešto urade, njihove političke učmalosti, on je svoju šansu iskoristio.

Njima su, pak, ostale devedesete, kao privid sopstvene vrednosti, kao mit, i večna želja za slavom koji su propustili da steknu.

I svi oni koji tada nisu ni postojali, a nesposobni su da postoje u novom vremenu, utrčali su u taj mod, kukajući za dobrim starim vremenom, u kojem bi, samo da su u njemu obitavali, sasvim sigurno bili veliki i sjajni.

Zato su toliki izmislili svoje biografije tokom 90-tih, naknadno se i na silu setili, slagali, da su u njima učestvovali, i zato se toliko trude da nas sve, u njih vrate.

Takođe, taj mod, mod propale decenije, daje im utisak da su elita, da su nove Ćuruvije, Đinđići, Mićunovići, crem de la creme, i samo im, u svemu tome, fali Sloba, pa da se totalno potvrde, kao legitimni nastavljači i likova i dela sa kojima imaju isto toliko veze koliko i napadač seoskog fudbalskog tima sa Rumenigeom.

Koliko je sve to smešno, do nivoa groteske, jasno je kada se uporede Đinđić i Đilas, Koštunica i Jeremić, ili Lekići i Georgiev i Ćuruvija.

Što bi rekli, niđe veze, ni intelektualno, ni harizmatski, a najmanje profesionalno, ali to potonjima to ne samo da ne smeta, nego ih, šta više, goni da istrajavaju u pokušajima da od druge decenije novog veka naprave poslednju deceniju starog, čvrsto verujući da je to jedini način da i sami budu nešto.

Iz te njihove potrebe sledi i ona da svoju poziciju lidera mita zacementiraju tako što će, ako im se nekako posreći, sve, koji su bili protiv njihove ideje, kazniti, uglavnom po kratkom postupku, ubacujući u celu priču još jedan glupi mit, onaj o nikada neostvarenom 6-om oktobru.

I jeste da je, u Jeremićevom slučaju, svaki postupak kratak, ako razumete šta hoću da kažem, ali ta priča bi i bez toga bila smešna, da nije pre toga tužna, jer svedoči o nedostatku ne samo ozbiljnih programa, nego i puke imaginacije, i svake kreacije.

Čitava jedna politička opcija, i gomila onih koji otvoreno za nju rade, svela se na puku imitaciju, na simulakrum u kojem nema ničeg osim njihovih snova o sebi, onakvima kakvi nikada nisu bili, niti će biti.

Zbog toga smo danas svedoci tolikog insistiranja na podelama na pismene i nepismene, bezube i one sa zubima, elitu i prosti plebs.

Zbog toga prisustvujemo i tom paradoksu u kojem se oni pismeni, sa zubima, elita dakle, toliko raduju - poput zidarskih radnika što ispijaju pivo ispred limene prodavnice i smeju se dok viču: Kurva, kurva - kada čuju ono Vučiću pederu, ili kada bilo ko mudro zaključi da je on “novi Milošević”, kurva jedna picousta što će da nas ponovo gurne u ratove, u kojima, doduše, niko od nas neće ni na koji način da učestvuje, ali ćemo da gledamo i navijamo, budemo iznad toga, svepametni. Uz pivo.

I u tome je sva naša tragedija.

Što se ispostavilo da su oni, koji se predstavljaju kao najbolji deo nas, u suštini, intelektualno, duhovno i moralno - krezavi.

I u svakom pogledu kratki.