Izletnik- istraživač, sa lica mesta! Nova kolumna Ivana Radovanovića

Odem ti ja kod mog druga Perice, u Tikas, uzmem novine, čitam, i shvatim da sam poslednji idiot, somina, jer sam taj posao, novinarski, dok sam ga radio, radio na totalno pogrešan način

Elem, zašto sam to shvatio? Pa zato što sam, u Vremenu, pročitao tekst o događajima na Kosovu, lepo opremljen, slike su tu, nadnaslov: "Na licu mesta: izlet u Gračanicu", a naslov: "Probne tablice za probni život". Visokoparan, malo, i malo više, ali, mislim se, hajde, neka, mora da je neka ozbiljna mudrost unutra, sakrivena.

Doduše, od samog početka mi nije bilo baš jasno, kako to - Na licu mesta: izlet u Gračanicu, pošto se stvari trenutno dešavaju (i ne liče baš na piknik), na Jarinju i Brnjaku, Kosovskoj Mitrovici. Dakle Gračanica nije nikakvo "Lice mesta", ali, kako sam počeo da čitam, verujući da će me autor prosvetliti, tako sam se, avaj, još više zbunio.

Zato što ovako počinje tekst: "Petog dana protesta Srba na severu Kosova zbog upada specijalnih jedinica kosovske policije i uvođenja probnih tablica za vozače koji imaju tablice izdate u Srbiji, odlučio sam da odem na Kosovo".

Odlučio! Pa bravo, majstore! To se traži od vrhunskih novinara! Da, čim se nešto desi, ili pet dana kasnije, odluče da odu. Na izlet.

Postoji objašnjenje za taj izlet, i ono, u tekstu, izgleda ovako: "Kako su prelazi na severu, i Jarinje i Brnjak blokirani, preko njih se može samo peške, pa krenem na Merdare koje se nalazi osamdesetak kilometara istočno...Put vodi od Prokuplja, preko Kuršumlijskih sela, na administrativni prelaz Merdare..."

Ček, ček, ili ti: Stoj! Nisam razumeo, bar dve stvari. Prvo, novinar, istraživač-izletnik sa lica mesta, nije mogao da ode na Jarinje i Brnjak, jer su blokirani pa se, preko njih, "može samo peške"?

Da li to znači da istraživač-izletnik ima žulj? Proširene vene? Vodu u kolenu? Slomio nogu, ne daj Bože, pa ne može da pešači, do lica mesta? Majke mi ako ne pošaljem SMS na onaj broj, da mu se pomogne u lečenju. Nije u redu da čovek svoj posao ne može da uradi zbog takve trivije, čukljeva, na primer, mada oni znaju da otežaju hodanje, onoliko. A i gljivice na tabanima su gadne, svrbe, užas.

No, osim što smo zaključili da ne stoji najbolje na nogama, zlehudi izletnik, a svaki izletnik je i istraživač, mora se priznati, ostavio nas je u još jednoj nedoumici, pa molim da se to istraži, može u sledećem broju Vremena, ili bar na tviteru.

Mislim, kaže čovek da nije mogao preko Jarinja i Brnjaka (bol u nozi), pa je onda u osamdesetak kilometara udaljeno Merdare, krenuo preko Prokuplja, i kuršumlijskih sela.

Jadan čovek. Mora da je zalutao. Do Merdara postoji i kraći put, možda i zato što do Prokuplja, od Jarinja i Brnjaka ima ono da ti se otegli od vožnje, pa da te ne boli više samo noga.

Stvarno mi ga žao, osim ako nije neke stvari prećutao, na primer onu da na Jarinju i Brnjaku nije ni bio, nego odmah, iz prestonog Beograda - Via Smederevo, Plana, Jagodina, Paraćin, Niš, Prokuplje - zapalio na Merdare.

I razumeo bih ga, ipak je čovek krenuo na izlet, lepo je sam to rekao, šta mi tu imamo da zakeramo.

A izlet, šta da vam kažem, ko izlet, gotovo putopis. Video kako to izgleda na Merdaru, pa krenuo ka Prištini, pogledao je izdaleka i video kranove, "super visoke kule" koje "menjaju siluetu grada (siluetu, ili maketu, molim da se i to razjasni.)

Odmah potom, izletnik-istraživač zabeležio je u novinarsku beležnicu da je, zbog Obilića, osetio kako je "vazduh opor i kiseo, baš kao kada ulazite u Beograd iz pravca Bubanj potoka". Stvarno? Biće da je to zato što je Ikea termo elektrana.

Ali, nema veze, sitne su to tričarije, a i čitave dve strane Vremena je izletnik ispisao, o izletu. Te smo saznali i kako se put odvaja za Čaglavicu, pa se onda odvaja i za Gračanicu, i da je, u Gračanici jedan od najpoznatijih srpskih manastira (Leba ti? Nemoj da pričaš? Nisam znao).

Potom je otišao i na ručak, razgovarao sa kolegama sa Kosova, pa bio i u kafani u kojoj sedi Agim Čeku, video Agima Čekua (Au!), otkrio na kojoj je nadmorskoj visini Čaglavica, da se i u njoj gradi, lepo se najeo, podrignuo, mora da je i tvit neki objavio, ali kako svakoj sreći, i izletu, dođe kraj, došao je i ovom istraživačko-izletničkom tekstu, gotovo reportaži. Putopisu. Šta god.

I evo kako je došao: "Kasno popodne završavamo naše druženje i svako kreće na svoju stranu: neko u Goraždevac, neko u Gračanicu, Neko u Mitrovicu, a ja nazad za Beograd".

Preko Prokuplja, pretpostavljam? Pošto može, od Prištine, dosta lako, i brzo do Mitrovice (otišao bar jedan kolega tamo, tako je izletnik sam napisao), ali, što bi se čova zamarao, kvario izlet, a o bolu u nozi da ne pričamo, očas se to pogorša.

Zato, lagano, kući, kroz sigurne krajeve, a usput i na radiju čuješ, upišeš u izletničko-istraživačku beležnicu, objaviš to posle, da iznad Jarinja lete srpski avijoni (sa "j", molim da tako i ostane).

Čiča miča i gotova priča, to jest izlet.

Pa bravo! I kakav sam ja kreten bio! Pa, u istom tom Vremenu, kada mi Žare kaže: Sine počeo rat, pakuj se, ja sednem na avion, pa pravo u Sarajevo (posle i Miša Vasić, kojem je broj sa izletničkom reportažom posvećen, isto to uradio, ni on pojma nije imao da to ne ide).

Pošto su avioni i tada leteli na sve strane. Pa smo mogli lepo u Trst, ima tamo i Srba i Muslimana, i kolega novinara, lepo da se ispričamo, pa nazad kući, usput još slušamo na radiju kako bombe padaju po Sarajevu, milina jedna.

E Ivane, Ivane, duračoku. Nego se ti mani novinarstva, sedi lepo kod Perice, i ne kenjaj. Pošto, kada je rat u Vijetnamu bio, svi su izveštavali sa Cejlona. I kada je puko reaktor u Fukušimi, vesti su stizale sa Novog Zelanda. A i nisi ti bio u Sloveniji, Hrvatskoj, tokom rata, nego u Kalgenfurtu, Gracu, tamo se gradilo onoliko, a i vazduh čist, gotovo alpski.

Stvarno, pojma nemaš.

Da je novinarstvo - izlet. Sa lica mesta. Aferim.

Vreme je stalo, i upokojilo se.