Nekrofilni nekrolog! Nova kolumna Ivana Radovanovića

Problem sa nekrolozima je taj što, pišući o drugome, onome ko je zauvek otišao, kojeg treba slaviti, uvek malo pišeš i o sebi, i, moguće je, dolaziš jako blizu nepristojnosti, pa čak i odvratnosti, jer može da ispadne da se reklamiraš na nečijoj smrti

Naći meru u tom poslu, vraški je teško, osim kada si oslobođen, poput beogradske intelektualne čaršije, svake primisli o tome da postoje i drugi ljudi, da je bilo ko, na ovom svetu, važan, osim tebe.

Paradigma ovog, suštinski, malograđanskog kompleksa, ove svesti da si inferioran i da zato moraš da iskoristiš svaku priliku da se za tebe čuje, nisu psovke glupih tviteraša posle smrti Ivana Tasovca, nego tekst: “O Tasovcu, kako mi duša nalaže”, koji je potpisao Ivan Lalić, nazovimo ga kulturnim poslenikom, koliko god da to besmisleno zvuči. Odgovarajuće je, onako, do koske, i do naše kulture, do onih, praznih i plitkih, koji se njome glasno bave, mazeći sami sebe, sve zarad sitne ćari.

Iz teksta saznajemo da su se Tasovac i Lalić nekada družili (pravio je Tasa razne greške u životu), i da je Lalić jako voleo i njegovog oca, glumca Predraga Tasovca.

I tu odmah izbija kompleks, jer je Tasin ćale ljubav izgleda zaslužio zato što je igrao u jednom Lalićevom komadu. To: “moj komad u Narodnom pozorištu”, odmah postaje važnije i od Tase i od Predraga, i toga što ih više nema. Moj komad. U Narodnom pozorištu. Eto, ako nismo znali, a pogotovo ako se bavimo trivijama poput nečije smrti, a ne umetnikom koji je imao svoj komad, u Narodnom.

Posle toga Lalić udostojava Tasovca kratkom pohvalom - “bio je pravi dragulj na našoj kulturnoj sceni” - što je nesrećni Tasa zaslužio, jer je drugovao “sa Lalićem”, a i odsvirao je par kompozicija, na klaviru, “na Lalićevoj“ svadbi.

Majke mi, količina informacija koje sam u prvih desetak redova pročitao o Laliću, umesto o Tasi, naterala me je da odem na internet, da proverim - ko je umro? Tasovac, ili Lalić?

Da li me je ono što sam otkrio na internetu razočaralo, ili ne, ostaviću za uži krug prijatelja, a nije ni važno. Važnije je da sam nastavio da čitam ovu čudovišnu nekrofiliju (zadovoljavanje samog sebe nad nečijim mrtvim telom), saznajući, svakim novim redom, koliko je Tasa bio u pravu kada je tvrdio da je većini ovdašnjih kulturnih poslenika mesto, ne u kulturi, nego u Palmotićevoj, za čije se proširenje sam ozbiljno zalagao.

Elem, Ivan Lalić kaže, a sve ga duša njegova na to tera, da Tasi nije mogao da oprosti to što se: slikao sa Cecom; to što je napravio “pseudoelitističku kampanju Hvala što ne dolazite; njegov politički angažman; tvitove.

I tu ide najsmešniji deo, žalopojka nad živim Lalićem (pridružujem se). Čovek sa komadom u Narodnom kaže kako su se Tasa i on definitivno razišli, ali da je, između njih, važio “džentlmenski sporazum o nenapadanju”, te je Lalić sklonio Tasu sa radara (ovaj njega sigurno nije), “i bavio se dečicom i pukim preživljavanjem, bez državnog vetra u leđa”.

Suza mi kanu, zbog Lalića. Jadan čovek, prestao da duva državni vetar u njegova leđa, i kako će onda umetnik, čovek sa komadom u Narodnom, bez tog vetra, dalje.

Baš kako je Tasa tvrdio. Oni koji se ovde bave kulturom u stanju su da to rade - pišu, komponuju, slikaju -  samo kada imaju državni vetar u leđa.

On je, za njih, uslov svih uslova, uz važnu napomenu: država je obavezna da duva u njihova leđa, i samo ona politika/država, koja duva u njihova leđa, jeste dobra politika/država, dok svaku drugu, neduvajuću, treba srušiti, uz hejtovanje svih koji je podržavaju. Tase, na primer. Zato što je jadni Lalić jedva preživljavao. Bez vetra.

No, i pored tog mukotrpnog života, Lalić se držao “džentlmenskog sporazuma o nenapadanju”.

Sve dok Tasa nije umro, otišao na onaj svet.

Posle toga, Staljinovo pravilo: Nema džentlmena, nema sporazuma.

A i Lalićeva napaćena duša je važnija od Tasine smrti, toliki umiru svaki dan, a duša je jedna, jedina, pa još ako je krhka poput Lalićeve…

Nekrofilija, u totalu. Uz patetični kraj, samozadovoljavajući svršetak (garant se Lalić osmehnuo, posle tog čina), koji glasi:

“Jer - znate kako kaže Njegoš: ‘Samo bruka i obraz traju dovjeka’. U zemlji u kojoj je moral vrsta u izumiranju, ne smemo da se pravimo mrtvi ni u ovom času. A ja ću uzeti sebi pravo da ga pamtim po našim najlepšim danima. Tako mi moja duša nalaže”.

E, Laliću, Laliću, posleniče. Prvo da te obavestim - Tasa se ne pravi mrtav, mrtav je stvarno, te je tvoja metafora u pokušaju, dosta odvratna, i svedoči da si Njegoša shvatio doslovno, i da si na svaku bruku spreman, samo da bi se za tebe čulo, pošto misliš da je “čuvenost” način da se potraje, približi večnosti, milimetar bar.

A to što si prvo pljunuo Tasu, a onda svršio nalogom tvoje tako važne duše da ga pamtiš “po najlepšim danima”, samo govori da si deo onog elitističkog blata, onih moralno i intelektualno krezubih, koji, sve što rade, rade zarad samopromocije, ne bi li sami sebi, i svom bednom kružoku, izgledali lepo, puni blistavo belih zuba. Vi ne umete da žalite, nikoga, osim sebe.

I da ti, za kraj, odam jednu tajnu.

Tasu zabole i da li ćeš i kako da ga pamtiš.

Zato što Tasa tebe nije zapamtio.

Niti će, bilo ko drugi.
Ne zaslužuješ to.
Za razliku od njega.