DOSTA ZLOČINA! Najnovija kolumna Dragana J. Vučićevića - Politika nacionalne ambicije

Rekoh pre neko jutro na jednoj televiziji da se politika Aleksandra Vučića ponajbolje može definisati kao politika nacionalne ambicije. To je, da pokušam da objasnim, politika povratka vere u sebe, politika nove radne etike, politika koja definitivno i vrlo uspešno pravi raskid sa višedecenijskim srpskim nacionalnim defetizmom.

Dugo smo mi ovde sami sebe potcenjivali. Što sticajem nesrećnih geopolitičkih okolnosti, što pod stalnim strašnim pritiskom zlotvora spolja, ali dobrim delom i zahvaljujući impotentnoj, politikantsko-slugeranjskoj politici onih koji su ovu zemlju vodili u poslednjih trideset i kusur godina, u nekom trenutku smo, mi Srbi, kolektivno poverovali da ne možemo, ne znamo i ne umemo, da nam je mesto na evropskom dnu i da odatle niko i ništa ne može da nas izvuče.

Ta i takva gubitnička politika konačno je prekinuta nakon promena 2012. godine. Na vlast je tada došao Aleksandar Vučić, čovek ličnog, državnog i nacionalnog diskontinuiteta, redak političar čije su ambicije državničke, onaj kome je životni cilj 'istorijska plata' - da bude upamćen kao reformator, kao onaj koji je od Srbije napravio bolju, uređeniju i mnogo bogatiju državu.

I onda smo u godinama koje su usledile shvatili da možemo, znamo i umemo. Nismo mi Srbi najgori i ništa nije nemoguće ako posvećeno i vredno radimo. Od početka reformi, od istorijski važne i hrabre odluke šefa države da 2014. zavede nepopularne, ali neophodne ekonomske mere štednje, mi smo do danas, za osam godina, prešli put koji ranije nismo mogli ni za dvadeset ili trideset.
Konkretni rezultati 'politike nacionalne ambicije' lako su vidljivi svuda oko nas. Od novih autoputeva i bolnica, preko nikad više investicija i nikad manje nezaposlenosti, od istorijski najviših prosečnih plata i penzija, pa sve do, na primer, činjenice da je Srbija po stopi rasta BDP-a, po konkretnim rezultatima borbe sa koronom, ekonomskom i energetskom krizom u samom evropskom vrhu.

Da vam je neko pre samo pet ili šest godina rekao da će ove, 2021, godine u Srbiji najmoderniji vozovi juriti 200 na sat; da vam je neko predskazao da će prosečna plata biti ubedljivo preko 550, a u glavnom gradu i 750 evra, da će istovremeno autoput s jedne strane obići Čačak i stići do Požege, a s druge stići skoro do Kruševca, Kraljeva i Vrnjačke Banje; da se neko 2014. usudio da prognozira da će na mestu najvećeg smetlišta, zmijarnika i narkomanskog legla u prestonici nići veličantveni "Beograd na vodi"; da je pre osam godina bilo jednog jedinog ko bi se usudio da javno prognozira kako će Srbija biti u stanju da za samo tri ili četiri meseca izgradi potpuno novu, modernu bolnicu; pa taj bi neko, nema nikakve sumnje, odmah bio proglašen za beslovesnog ludaka i strašnu budalu, zar ne?! Ali, kao što vidimo, ipak je moguće!

Šta god govorili vaskoliki hejteri i koliko god oni silno pljuvali, činjenica jeste da je danas u Srbiji sve bolje, znatno bolje nego što je bilo 2012. I svakoga dana, u svakom pogledu, ova zemlja je sve bolje i bolje mesto za život. Ali, naravno, može i mora još. Još bolje. 
I zato, samo napred, braćo Srbi, u nove radne pobede! Da svima, pa i sami sebi, dokažemo da je moguće još i više. Kada verujemo, kada vredno učimo, usavršavamo se i naporno radimo, onda nam je samo nebo granica. 

Da parafraziram - Srbija je večna dok su joj deca vredna.