NAREDITI BEOGRAD - Najnovija kolumna Ivana Radovanovića

Dakle, prosvećeni apsolutizam nije samo moja tiha čežnja, on je pritajena želja srpskog elitističkog kruga, svih onih kojima su usta, danas, puna demokratije, a ne bi želeli ništa drugo nego da ih neko postavi, pa da oni, onda, postave sve i svakog na njegovo mesto, i to motkom

I razumem tu težnju, razlikujemo se, oni i ja, samo u dve stvari: u poimanju toga u čijim rukama bi motka trebalo da bude; i u tome što meni nije potreban tviter (koji je njihova podsvest), da svoju težnju izrazim.

I najbolje se to vidi u priči o Beogradu, u kojoj je nanovo oživeo mit o Branku Pešiću, dugogodišnjem (devet godina) gradonačelniku, "narodskom" čoveku, "mangupu", koji je bio dobar sa Titom, ali Kardelja nije mogao da podnese. Ovo poslednje je divan dokaz podaničkog i udvoričkog karaktera onih koji mit šire i dorađuju - Tito (glavni) je bio OK, ali se zato po Kardelju (do glavnog), mirno možemo pokenjati, ne samo da je to primamljivo, nego je i košer.

Ceo mit, pri tom, ne dokazuje ništa drugo nego da se elita, u suštini, loži na "narod", bez obzira na to što ga smatra nepismenim, glupim, nedokazanim, pokvarenim i spremnim na zlo, pogotovo ako se u "zlo" računa to što taj "narod" nikako da glasa za elitu. Baš zato elitu i treba postaviti, pa će narod već da je zavoli, objasniće mu ona i kako i zašto.

Takođe, Branko Pešić, njegova više puta, kroz prigodne skaske, umnožena veličina, pokazuju da eliti, iako ona to ne primećuje, viri iz dupeta isti onaj lukac koji se može naći u guzicama stanovnika raznih prezrenih sela diljem Srbije.

Pa se, tako, elitisti otvoreno dive činjenici da je "naš Branko" nokautirao nekog diplomatu na travnjaku ispred Skupštine grada (!?), i to rade baš kada im se srce pocepalo jer je "Nedimovič (Vučić) ponizio Srbiju, jer je crnogorskog premijera dočekao u farmerkama". Pa jeste, valjda bi heroj postao tek da ga je ošajdario, onako, po seljački, kao Branko.

Uz to im tako slatko zvuči i to (a pročitah taj detalj u "Nedeljniku"), što je Branko krkao švargle i čvarke u Skupštini grada, i to sa bokserima; što je lupao sebi čašu o glavu; tukao se u nekom noćnom klubu sa lokalnim mangupima; poklonio auto Silvani Armenulić, dokazujući time da je ozbiljan švaler, što je nedosanjana želja svih elitističkih puritanaca (i dobar auto i Silvana) koji žene, koje ne mogu da imaju, uglavnom doživljavaju kao kurve.

Još veću egzaltaciju kod elitista izaziva priča o tome kako su "najistaknutiji predstavnici kulturnog i javnog života", "našem Branku", za pedeseti rođendan poklonili "sedam kilograma tešku knjigu", u kojoj su mu pisali pesme, priče, crtali ga, slavili, što bi sve radili i danas, samo da je na vlasti neko njima mio, a ne onaj Vesić, čiju knjigu treba spaliti, zajedno sa njim. I isti ti, a ima ih još živih, koji su tako prilježno bili spremni da se uvuku u guzicu jednog gradonačelnika, danas se gade kada nekome padne na pamet da javno podrži Vučića. Majke ti? A šta ste vi radili?

Nedoslednostima u mitu se ovde neću baviti - u istom tekstu, na poratlu Nova, piše i da je sam vozio auto kada je išao na posao, i da ga je mama naterala da u dvorištu kosi travu, dok ga je, ispred kuće "čekao vozač" - nego me više zanimaju nedoslednosti elite koja bi da potre sve što se u ovom gradu danas gradi, a divi se čoveku koji je prebijanje studenata 1968. godine mirno obrazložio rečenicom: "Ne možete vi da mi rušite Beograd" (studenti tada nisu ni znali šta bi da ruše, da li partiju, da li vlast, da li kapitalizam, crvenu buržoaziju...ali im sigurno ni Beograd ni Tito, u tom galimatijasu, nisu padali na pamet).

Pa tako Petričić (jedan od darodavaca sedam kila teške knjižurine), trvdeći da Pešića nije ni poznavao (a što bi onda trčao da mu čestitaš rođendan, kada ga i ne poznaješ?), ne može da podnese što je na premijeri filma o Pešiću bio Vesić (ni meni nije baš jasno šta je tamo tražio), jer je tako ukaljana čitavo, inače zasluženo, odavanje priznanja "izuzetnom čoveku", tvorcu beogradskog "zlatnog doba", kojem treba "obezbediti mesto u istoriji".

I treba, slažem se, bez obzira na njegovu spremnost da one koji bi da "Beograd ruše" podvrgne motki, to jest pendreku.

Samo što, tu istoriju, konačno treba da čitamo van mita, i, na primer, primetimo nekoliko važnih stvari. Prva je, svakako, da, za razliku od Vesića, Branko Pešić nikada ni na kakvim izborima nije učestvovao, osim na onima u komitetu.

Drugim rečima, drugovi elitistički mitomani, Pešića je jedna autokratska vlast mirno postavila, ne pitajući nikoga ništa.

I držala ga devet godina na mestu gradonačelnika, opet bez izbora (komitetske namerno ne računam). I nikome, osim komitetu i Titu, nije polagao računa, niti je iko smeo da ga, za račune, bilo one kafanske, bilo one za Gazelu, pita.

Pokušati upad na sednicu Skupštine grada tada bi se završilo ozbilnim nasiljem, nad onima koji bi to pokušali. A "slobodna štampa" bi sve to prećutala, toliko je slobodna bila. I Branko sigurno nije podržao stvaranje Studija B da bi se ova radio stanica bavila takvim tričarijama kao što su pravo na izbor, slobodu govora, rodnu i svaku drugo ravnopravnost.

No, za današnju elitu sve to je, tada, bilo sasvim u redu, ne sećam se baš da su se Petričić i ekipa bunili, nego su još i ode pisali.

Kao što nije bilo nikakvih rasprava, pobuna, kada je građen Blok 45 (gde je tada bio pokret "Ne davimo močvare"), niti je ikome padalo na pamet da priča kako će sve to da poruši, bez obzira na činjenicu da su blokovi onoliko ružniji od BG na vodi. Nikakva se akademska javnost nije bunila ni zbog Beograđanke, ni zbog terazijskog tunela.

Zašto? Pa zato što je tada, sve to, bilo naređeno, dragi moji. I svi su naređenja slušali, i, da ponovim, poklone naređenjima slali.

Šta više, upravo Petričić, to, naređeno doba, danas zove "zlatnim" i kuka za njim.

Nemam ja tu šta da dodam, nego da mu ga, od srca, poželim.

Zato što Beograd danas jeste veći, upravo jer je tako bilo naređeno. Postao je, tih godina, velegrad, i ja, iskreno, želim da se ceo taj posao nastavi.

Da neko lepo sve naredi, da nikoga ništa ne pita, da oni koji bi da "ruše Beograd", osete kako takve želje prolaze u zlatnim vremenima, i da Vesić (baš on, uz inat) bude postavljen bar na devet godina.

I, verujte mi, vrlo brzo bi svi bili oduševljeni, a razni Petričići bi mu i poklone slali.

Zato što im onaj lukac i dalje viri. Iz elitnih guzica.