Rezolucija! Najnovija kolumna Ivana Radovanovića koju morate da pročitate!

Ništa bolje ne ide uz Rezoluciju o revanšizmu Narodne stranke (Vuk Jeremić) od dva sjajna eseja Harija Frankfurta. Jedan se zove - 'O proseravanju', drugi - 'O istini'. Hari Frankfurt je, inače, američki filosof, predavao na Oksfordu, Jejlu, Prinstonu, jedan od onih kojima je 'zdrav razum' polazište, i koji se, poput drugih anglosaksonskih mislilaca, ne stidi da razmišlja sa stanovišta koristi.

 

I, ukratko, a posle ćemo u detalje, proseravanje je po njemu beskorisno, dok je istina, upravo suprotno, veoma korisna. Proseravanje kojim smo okruženi, u kojem se često davimo, nema drugu svrhu osim narcisoidnog egzibicionizma. Nešto se izjavi tek da bi se za tebe čulo, da bi tvoje okruženje bilo impresionirano, a ti osetio samozadovoljstvo koje, inače, drugim radnjama ne možeš da osetiš. Pritom je termin 'proseravanje', ni najmanje slučajno, vezan za izmet (što svedoči o mudrosti narodnog jezičkog stvaralaštva). Izmet je, naime, nešto što prosto izbaciš, ne brineš niti o njegovom sadržaju, niti o obliku. Sa proseravanjem je isto. Nema ni sadržaj, ne moraš na njemu da radiš, vajaš ga, daš mu smisao. Dovoljne su floskule, malo birokratskog jezika (kao u Rezoluciji o revanšizmu), malo poetike (kao kod Gorana Markovića i njegovih izjava o 'spodobama koje se lažno predstavljaju kao ljudska bića'), malo teških reči, poneka parola, svako odsustvo činjenica... i proseravanje je posluženo, onako, baš sveže, koliko god da je bajato.

Po Frankfurtu, laž ima bar neki odnos prema istini, dok ga proseravanje uopšte nema, te je, zato, po istinu čak i opasnije. Ne uzima je u obzir, ni na koji način, i čini je irelevantnom. Što je najgore, beskorisno je, proseravanje, osim za sujete mališana iz Narodne stranke, raznih Markovića, tviteraša i onih koji su od zaborava pobegli u Skupštinu slobodne Srbije, da tu konačno budu zaboravljeni. Nikakvog rešenja u proseravanju nema, ono je izbačeno tek da bi neko mogao da se divi svojoj izmaštanoj pameti i veličini. Da sam sebi dobro zvučiš, da ti se to učini, to je osnovna svrha proseravanja, zbog koje se svaka novoizabrana mis kune u 'mir u svetu', a većina naših glumica i glumaca pada u amok zbog 'čistog vazduha' i 'odbrane naše zemlje, reka i jezera'.

Zajedničko, misicama i glumačkoj kasti, jeste to što ne samo da ne znaju ništa o onome o čemu pričaju, nego ih i ne zanima da znaju. A to nezanimanje za fakte jeste jedna od definicija proseravanja. Kako su fakti uvek korisni, u tom nedostatku leži i beskorisnost proseravanja. Svestan svega toga, Frankfurt je, odmah posle 'O proseravanju', objavio i esej 'O istini', baš da bi pokazao kako je istina, za razliku od svog najvećeg neprijatelja, korisna. I nije se, pametno, jer bi i to spadalo pod 'proseravanje', bavio temom sa stanovišta 'večnosti' ili 'veličine' istine, nego je istinu posmatrao u nizu pojedinačnih primera, u slučajevima u kojima je ona istovetna sa činjenicama, sa stvarnim stanjem stvari. A to - stvarno stanje - znanje i njemu, jeste nešto što i oslobađa, i omogućava suvisao plan kako da se ono, ako je to potrebno, promeni.

Drugim rečima, jasno te obaveštava o tome kako zaista izgleda svet oko tebe, o tvom stvarnom položaju u njemu, o tvojim istinskim mogućnostima, o mogućim, realnim, rešenjima, i o njihovim izglednim, jasnim, konsekvencama. Uprošćeno, da bi promenio drugog, prvo moraš da prihvatiš činjenice o sebi, i da, ako su te činjenice loše, najpre promeniš sebe, pa onda lagano ideš dalje.
Deklaracija o revanšizmu jeste dokaz da ovdašnju opoziciju istina, o sebi, ne zanima, da je izbegavaju (irelevantna im je), da im se činjenice gade, i da im je osnovna politika - proseravanje. Oni se, kada se upotrebe Frankfurtovi primeri, ponašaju kao onaj ko negira da napolju pada kiša, iako se jasno vidi da pada, pa izađe na pljusak bez kišobrana, i bude mokar do gole kože. Tako izgleda njihovo neprihvatanje činjenice da Vučić i SNS jesu najveći politički subjekt kod nas (svidelo se to nekome ili ne), i da, zato, tvrdnja da ćeš da im se revanširaš, običnom biraču izgleda kao izraz frustracije, a ne plan, dok ti sam izgledaš još manji i smešniji nego što, inače, jesi.

Ne ide se na izbore sa neostvarivim idejama, naročito ne sa onim zamislima koje, kada bi bile moguće, mogu i tebe da potkače (Jeremića i Đilasa stvarna lustracija ne bi zaobišla), pošto, time, biračima šalješ samo jednu poruku - da se proseravaš, da te istina ni najmanje ne zanima. Ljudi biraju na osnovu svojih očekivanja, i pritom su im očekivanja, želje, spojeni sa realnošću, čak i kada su 'brlog' i 'talog'. I ako neko misli da bilo ko može ozbiljno da očekuje da Jeremić sutra stvarno ima toliko glasova da sprovede svoju viziju revanšizma, i to izuzimajući sebe, onda je taj poprilično skrenuo i nema mu pomoći.

Proseravanje je možda nekada ok, ali u kafani, i na Tviteru, mestima na kojima Vuk Jeremić i ostali mogu do sutra da pričaju kako će da prebiju i Vučića i sve koji su za njega. Na izborima je stvarna snaga važan faktor, tu te izmere sa svih strana, i vrlo dobro ocene šta imaš da im kažeš, i koliko to veze sa istinom, činjenicama, ima.

No, da ne objašnjavam više, ko razume, razume, ko ne razume, šta da mu kažem, glup je. A ionako sam, kao pripadnik brloga, društvenog taloga, nepismen i krezub, niža i bezvredna vrsta, hteo samo da, tvorcu Rezolucije, kratko kažem ono što će mu, na izborima, reći većina:
'Ma, ne seri.'

A vama, nepismenima, preporučujem da tokom praznika čitate Frankfurta. Izbori će brzo.