NOVINAR! Najnovija kolumna Ivana Radovanovića koju morate da pročitate!

Umeš li da svakome kažeš sve, a da ga ne uvrediš? Umeš li da javiš istinu, čak i kada je nepodnošljiva? I da vidiš, kada ceo svet žmuri? Da li si spreman da odeš tamo odakle su drugi pobegli?

Da staneš pred autoritet, a ne izgledaš kao da si mali?

Da navijaš za svoje, a da sviraš penal, za one druge?

I da li imaš svoju glavu, spremnu da padne, a da ostane svoja?

Svestan si da, koliko imaš u sebi, toliko možeš da daš drugima?

Ne veruješ u proroke, nego u činjenice, kakve god da su?

Umeš da celu priču kažeš, u dahu, u jednoj jedinoj rečenici?

Da li je tvoj zanat, tvoja jedina politika, tvoja izjava, i manifest?

Da li ti je važnije da javiš vest, nego da budeš vest?

Spreman si da skloniš sebe, da bi se čulo za druge?

Misliš, slobodno, ali ne misliš da je tvoje mišljenje najvažnije?

Znaš da si ti tu zbog njih, a ne oni zbog tebe?

Veruješ da su pridevi najveći neprijatelji imenica?

Svestan si da je svaka laž, u tvom poslu, uvreda, za hiljade?

Spreman si da platiš cenu, a da ne žališ samog sebe?

Ako ti sve zabrane, pisaćeš po zidovima, govorićeš, u parku, jer ne pristaješ na izgovore?

I nikada nećeš dozvoliti da sam budeš izgovor, nekom drugom?

Znaćeš sasvim dovoljno, da ne kupuješ i ne prodaješ ni maglu, ni ono za bubrege?

Kada ne znaš, to je za tebe samo izazov? Da saznaš, za sve ostale?

Ne veruješ ni u kakav drugi interes, osim u tačnu vest?

Ne diviš se velikima, i ne prezireš male?

Shvataš da si ti tu da javiš, a ne da učestvuješ?

Šta god da nađeš, nikada i ni zbog čega nećeš da sakriješ?

Znaš da je krivac kojeg si upoznao, manje kriv od onoga kojeg ne poznaješ?

Nemaš prijatelje, jer ti niko, unapred, nije neprijatelj?

Nisi tu da sudiš, nego da se i sudija i okrivljeni čuju?

Da li umeš, u sveopštoj larmi, da prepoznaš reč, i da je saopštiš, u larmu?

Da sumnjaš, kada svi govore isto?

Da znaš da ćutiš, kako bi znao i da pišeš?

Da ne učestvuješ u hajci, sa pogrešne strane?

Da braniš, onoga koga svi jure, željni njegove krvi?

Da ne veruješ u parole, u izvikane veličine, u istine koje moraju da se složno viknu, da bi bile istine?

I nikada nećeš da budeš komesar, da naređuješ ni veru ni ideju?

I nećeš se ulagivati gomili, da bi gomila nekome verovala?

Nećeš se dati, parama, politici, i tvoja vest nikada neće biti reklama?

Verovaćeš u izveštaj, više nego u komentar?

Pazićeš na svaku reč, jer znaš da samo reči, paze na tebe?

Ako na sve ovo tačno odgovoriš, ako umeš da zameniš traku na pisaćoj mašini, restartuješ kompjuter, napišeš "ne znam" odvojeno, kucaš brzo sa samo dva prsta, i znaš da napišeš lid na bar pet načina, uvek, na svakom mestu, u svako doba  - onda si novinar.

I verovatno ćeš umreti mlad.

Što je jedini ispravni način da i ti, koji si pravio vesti, na kraju, ipak, budeš vest. Poslednja. 

Kseniji Vučić i Dušanu Mašiću, koji su bili tako različiti, a tako isti. I umrli u dva dana.