PONAVLJAČI! Kolumna Ivana Radovanovića koju morate da pročitate!

Vreme je da sumiramo. Bez ikakvih ideoloških ili partijskih predznaka, bez navijanja, hladne glave, jer nam se važna stvar dešava u nedelju. Biramo. Pa da vidimo, između čega

I to zato što se, na kraju, sve svodi na vrlo običan tržišni odnos birača i političara. Prvi biraju, drugi nude. Veze demokratije sa pijacom nisu samo u činjenici da su prve skupštine održavane na trgovima (a trgovi su bili pijace), nego i u samoj suštini. Kilo ovoga, za toliko i toliko glasova.

Nekima to smeta, smatraju to jednim od problema demokratije, ali tu uvek stoji jedno te isto pitanje: zašto bi bilo drugačije? I zašto bi neko, za ništa, dobio nešto?

Uostalom, živimo u državi u kojoj svako ima pravo glasa, samim tim i pravo da sa tim glasom radi šta hoće, te je cela rasprava o prednostima ili manama takvog ustrojstva efemerna. Tako je kako je.

I kada je već tako, šta smo ovaj put mogli da kupimo, za svoj glas?

S jedne strane bio je Vučić, sa druge, gotovo svi ostali.

S jedne strane on je govorio šta je sve uradio, šta će još da uradi, s druge strane dela su, nažalost, ličila na destrukciju (uklonićemo ovo, pomerićemo ono), i sve se svelo na puste reči.

Tu je i jedna od grešaka opozicije, uz onu osnovnu - pokušali su da izbore predstave kao neku vrstu referenduma: ili ste za Vučića, ili protiv.

U trenutku kada je on, po svim istraživanjima, na istorijskom maksimumu kada je reč o podršci, dosta je to sumanut potez. Takođe, rat u Ukrajini još više je obesmislio ovu taktiku.

Ratovi, kataklizme, krize...nisu vreme u kojem su ljudi spremni da ekspirimentišu, ili skloni avanturizmu. Tada oni traže sigurnost, i, u politici, onog koji sigurnost može da im pruži.

Zdravko Ponoš, koji se dva puta otvoreno čudio (??!!) zašto se sastaje Savet za nacionalnu bezbednost zbog nekog tamo rata, ili zbog zabrane Srbima da glasaju na Kosovu, svakako ne deluje kao onaj ko takvu sigurnost može da pruži, čak ni kada pokaže orden koji je dobio od Miloševića.  

Pogotovo kada mu je protiv kandidat onaj ko je tokom netom okončane (ili još ne), pandemije, nabavljao lekove, respiratore, vakcine (nekoliko vrsta), zidao bolnice (tri), i ceo taj ispit iz predmeta "Upravljanje krizama", završio odličnim uspehom, bar za većinu građana Srbije, a većina se ovde računa.

I lako je bilo Vučićevim protivnicima i medijima koji su ih podržavali da ga ismevaju zbog toga što priča o sardinama, brašnu i ulju, verovatno su sami sebi delovali jako pametno dok su to radili, jedino što su zaboravili jednu prostu stvar: Većinu, u svakoj zemlji na ovom svetu, kada se pomenu rat i atomske bombe, nestašice i sveopšta kriza, upravo sardine, brašno i ulje zanimaju, a ne oni koji se prave pametni.

Čudno je pri tom koliko Vučićevi protivnici nisu spremni da uče, čak i kada im on, neoprezno, izdiktira recept, poput onog kada je ispričao kako mu je jedan prijatelj, Izraelac, svojevremeno, tokom dvehiljaditih, lepo rekao: skidaj te svoje slike sa bilborda. Ne trebaju ti slike, nego politika.

Prost recept, a ubitačan. Slika, bez politike, ne pomaže. Baš kao ni velike reči, što je još jedna od grešaka opozicije.

I jeste da parole nekada naprave pometnju (ona o čistom vazduhu, koliko god bila beslovesna, naterala je samog Vučića da se sav posveti rešavanju problema Rio Tinta), ali ne vrede kada dođe do izbora, pogotovo ne u ratna vremena.

I dok je on to shvatio, pa krenuo da ljudima govori da država nije igračka, i da je on sam garant za mir i stabilnost, što danas jesu nasušne potreba većine, ne samo u Srbiji, nego i u svetu, opozicija je nastavila istu pesmu, ne shvatajući da je niko ne sluša i da je postala isprazna.

Tako Marinika Tepić govori o "partiji i bratiji", o "promenama iz korena", i u autorskom tekstu predstavlja program u kojem piše "čovek na prvom mestu", apsolutno ubeđena da će to da joj pomogne, bez obzira što svaki od ovih izraza zahteva dugačka dodatna pojašnjenja, bez garancije da će te i posle toga shvatiti.

Između ostalog zato što ništa ne znače, nisu politika. "Čovek na prvom mestu" je frazetina, i to dosta smešna, jer uvek možeš da pitaš: Jel? Nije krava na prvom mestu? Kokoška (iz Morovića)? Konj?

Samim tim ne možeš takvu floskulu da, na izborima, suprotstaviš onom čija politika jeste otvorila radna mesta (tako je čovek na prvom mestu), pokrenula ogromne infrastrukturne projekte, digla BDP, izgradila bolnice, i, u sred kampanje, tim ljudima koji vole da budu na prvom mestu omogućila da se voze novim, brzim vozom.

Hoću da kažem, i da nije bilo rata u Ukrajini, taj brzi voz, prvi takav u našoj istoriji, bio bi onaj gejm čejndžer, ono nešto što dobija izbore, baš zato što pokazuje da su jednoj politici, jednom kandidatu, čovek, njegov komfor, njegova udobnost, i sugurnost, na prvom mestu.

Ne ide se parolom protiv dela. Ne funkcioniše. Ne možeš svog predsedničkog kandidata da promovišeš tako što ćeš, kao argument (a to su u poslednje broju "Vremena" uradili navijajući za Ponoša), da navedeš da poseduje "urođeno dostojanstvo".

What a fuck?! Ko mu ga je "urodio"? Kakvo je "neurođeno dostojanstvo"? Ko procenjuje da li je dostojanstvo urođeno ili ne? Komentator "Vremena"? I, najvažnije, kom geniju je palo na pamet da bilo koga u Srbiji, osim onih nepopravljivo umišljenih, zanima da li je Ponoš "urođeno" ili "neurođeno" dostojanstven? Njih zanima da li će on da im, sutra, obezbedi baš sardine i ulje, i samim tim, njihovo dostojanstvo. Zabole ga za njegovo. Urođeno.

Sve zajedno, količina velikih reči, a sve redom besmislenih, koje je opozicija utrošila za ove izbore je gargantuovski velika, isto toliko smešna, i krajnje nesvrsishodna.

To je zato što pate od neizlečive bolesti: narcisoidne ubeđenosti da su Bogom dani. Pa zato i, kampanjom, ubeđuju sebe, da glasaju za sebe, zaboravljajući da treba da ubede većinu. Nju, naprotiv, preziru, i prave se da ona ne postoji, nego samo oni.

Takođe, dok je Vučić sve vreme tokom kampanje pokazivao da za njega postoje mnogo veći problemi od opozicije, i uopšte se njome nije bavio, oni su pažnju na sebe skretali tako što su ga dnevno vređali, do nivoa psovki.

Opet, zbog sebe, ne zbog većine koju treba na izborima osvojiti, poštu, tu većinu, u ovakvo vreme, najmanje zanima šta ćeš da kažeš o svom političkom protivniku. Oni hoće da im kažeš nešto o njima, o tome šta ćeš za njih da uradiš. I ako to ne znaš, oteraće oni tebe u majčinu, po kratkom postupku.

Sve zajedno, čitavu deceniju, ovakve grške, uvek iste, od opozicije pravi ponavljače, koji najprostiju lekciju ne mogu da nauče. A mogli su da ih nađu na Ali ekspresu, toliko su jeftine i česte.

Njegova dela zahtevaju tvoja dela, a ne parole, da ponovimo tu, osnovnu, lekciju.

Slika je kontraproduktivna, kada nema politike.

Politika, za obične ljude, svodi se na ono što si za njih uradio i šta si spreman da uradiš.

Šta ćeš da im daš, za njihov glas. Koliko ti on vredi, dragi moj.

Oni, na izborima, od tebe kupuju. Ne tvoju umišljenu pamet, ne tvoju sliku, najmanje tvoje velike reči. Kupuju svoj benefit, a ako učiniš i tu, poslednju grešku koju je opozicija učinila, i kreneš da se njihovom benefitu podsmevaš i da ga, s visine, prezireš, nemaš čemu na izborima da se nadaš.

A bogami ni posle.

Previše je onih koji ti neće dozvoliti da se sa njihovom tek kupljenom robom igraš.