DOSTA ZLOČINA! Najnovija kolumna Dragana J. Vučićevića - DECA!

Do srede sam bio Vukašinov, Mihailov, Marijin, Joletov i Živojinov tata. Od srede, 10. avgusta 2022, ja sam i Stepin tata. Šesto dete, peti sin. Bogu dragom hvala

Ne, ne hvalim se. Nego samo evo hoću da sa svima vama podelim najlepše vesti i da i ličnim primerom posvedočim da su deca najvažnija, da tek sa njima sve dobija svoj puni i pravi smisao. I sada, valjda, kao otac šestoro, mogu sam sebi da dam i to pravo da pozovem sve vas, koliko god da vas ima: Volite se, ljudi, rađajte decu, množite se...

Nema ničeg lepšeg, ničeg vrednijeg od njih, malih anđela, najlepših darova od Boga. I baš zato, ne tražite, braćo i sestre, izgovore. Jer ih nema. Nema tog razloga, nema tog problema, nema baš ničega važnijeg, ničega dovoljno vrednog da bi se bilo ko od nas odrekao dece.

Dosta je među nama ljudi, i nažalost svake godine sve ih je više, koji ne mogu da imaju decu, koji se godinama i decenijama leče ne bi li se i u njihovoj kući začuo bebin plač. A na drugoj strani, opet nažalost, mnogo je više onih od kojih čujete da neće da imaju decu - jer preči su posao i karijera, jer deca sputavaju, jer ne može se na letovanje, jer kako ćemo na skijanje, jer nema dovoljno para, jer dosta je jedno dete...

Neću danas i ovde da ispisujem brojke tipa: do 2050. biće nas manje od šest miliona, do 2100. nestaće nas čak 3,3 miliona. Sve je to tačno, ali ja bih vas, braćo i sestre, pozvao da razmislite i da se zamislite, da sami sebi postavite bar jedno od ovih pitanja: A čemu sve ovo? Šta će nam? Za koga radimo, za koga gradimo i stičemo? Za koga ako nemamo njih? Šta će nam i autoputevi i škole i bolnice i blistave nove zgrade ako iza nas nema dece, ako nema onih koji će doći posle nas, onih koji će biti bolji, onih koji će umeti i znati kako da od ove naše Srbije naprave još bolje i lepše mesto za život?!

Jeste, istina je, teško je. Nije lako. Bebe plaču, nema spavanja, deca koštaju - i to ponajmanje para, teško ih je vaspitati i sačuvati u gadnim vremenima, ali verujte mi, svaka muka, svaka nesanica, svako odricanje, svako letovanje na kome niste bili, svaka žurka, svaki provod koji ste propustili na kraju su ništa u poređenju sa jednim, jednim jedinim njihovim osmehom. Nema tih para koji mogu da vam plate osećaj ponosa kada oni, vaši sinovi i vaše kćeri, urade nešto malo, a tako veliko: kažu prvu reč, prohodaju, krenu u školu, zaljube se, diplomiraju, odu u vojsku, postanu dobri ljudi...

Kuće, stanovi, kola, sve to može da se kupi, sve je na prodaju. Deca su neprocenjiva. Mislite o tome. Molim vas.