Bokan: Hoćemo li sami sebe uništiti, a sve to "sa najboljim namerama"?

Ne znam da li razumete da je u toku pravi pravcati (hibridni, proksi, građanski...) RAT protiv Republike Srbije. Protiv naše države, vojske, policije, Crkve, naših gradova i institucija, patrijarha i vladika...

 

I u tom ratu se koristi sve ono što se, u stvari, uništava: srpski narod i njegovo rodoljublje, osetljivost na nepravdu, potapanje jedne crkvice kod Valjeva, opravdano nepoverenje prema Vatikanu, ideja zaštite srpskih šuma i voda... i, pre svega, vekovna sumnja i rezervisanost Srba prema svojoj vlasti (koja, često, mora da javno priča ono sa čim se niko normalan ne slaže - jer je na to prinuđena, još od vremena despota Stefana i Đurađa, pa preko kneza Miloša Obrenovića i njegovih potomaka, sve do tragičnog generala Milana Nedića i najnovijih post-titoističkih garnitura u Nemanjinoj 11, tokom poslednjih decenija naše istorije).

Tako da nema ničeg lakšeg nego podići Srbe na bunu protiv nečeg sa čim se ne slažu (a toga ima koliko hoćete).

I tu se ne vodi dovoljno računa o svemu dobrom što je ipak nekako urađeno ili svemu onom časnom, prilikom našeg junačkog odbijanja da se povinujemo zahtevima svojih moćnih neprijatelja.

Pa se to preskače ili smatra nedovoljnim (ili demagoškim), sve u novom i novom traženju: još, još i još...

Ogromni spomenik Stefanu Nemanji u sred Beograda; veličanstveno dovršeni hram Svetog Save; spomenici majoru Tepiću, Gavrilu Principu, Borislavu Pekiću, caru Nikolaju drugom...; ulice posvećene jasenovačkim žrtvama ili herojskom atentatoru na poglavnika Pavelića; praznik posvećen nacionalnoj zastavi; nikad bolji odnosi prema Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi (sa sve kontinuiranom finansijskom podrškom manastiru Hilandaru); otvaranje novih poglavlja "kulture sećanja" (uz prvi srpski igrani film o Jasenovcu); neulazak u NATO; nepriznavanje laži o tobožnjem "genocidu u Srebrenici"; neuvođenje nepravednih sankcija Ruskoj Federaciji; nepriznavanje lažne države "Kosovo" (pod neopisivim pritiscima); konkretna briga o Srbima van Srbije (pod rukovodstvom nikog drugog do Arno Gujona, novog Arčibalda Rajsa); sve bolji odnosi sa velikom Kinom i njenim rukovodstvom; novi super-voz i auto-putevi... samo su deo onog što je realno učinjeno tokom poslednjih nekoliko godina od strane srpske države.

Ali, za mnoge sve to - "nije ništa", jer je učinjeno sa potpisom srpske vlade i našeg predsednika. Pošto to, po njima, unapred obezvređuje sav taj napor i sa mukom postignute rezultate (koji se graniče sa podvigom).

Isti oni koji su ćuteći trpeli totalno uništenje srpstva i Srbije tokom Titove diktature sada buntovnički dižu svoj glas, svako malo, večno nezadovoljni.

Pa se građani Srbije ubeđuju da je ova (a ne Titova) vlast "najgora u celokupnoj srpskoj istoriji"?!!!

Da skratim priču. I sažmem je koliko je god to moguće.

Koristi se kobni metod neprihvatanja šireg konteksta svega što srpska država radi: pa se ismeva njeno navođenje istine o brojnim ucenama i stalnim pritiscima sa političkog Zapada; traži se krvavo presecanje Gordijevog čvora u tolikim zapetljanim situacijama; podgrevaju se međusobni sukobi i razmirice unutar srpske zajednice; insistira se na još neurađenim (a ne onim ipak urađenim) stvarima - kao da sve samo od nas i naše volje zavisi. Uvodi se slobodna maštaonica na sve srpske, vekovima nerešene teme i podgrevaju se nerealne želje..., a svi koji brane srpsku državu se proglašavaju: "botovima", "sendvičarima", "ulizicama" i "prodanim dušama" - dok se stvarni i neskriveni izdajnici srpskih interesa tretiraju neuporedivo bolje i mnogo nežnije. Često i sa simpatijama prema "nepopustljivim borcima protiv vladajućeg režima".
I to posle svega što smo gledali svojim očima za vreme i posle Petog oktobra 2000-te!
Za ne poverovati!

Sve to kao rezultat ima ono što možemo da čitamo, svakodnevno, u novinama ili na internetu, neprestane napade (sa svih strana) na srpsku državu, najčešće lukavo svedenu na "vlast" ili "režim".

To je naš "vodenični kamen" o vratu i đavolsko iskušenje koje, sve češće, ne uspevamo da preskočimo i savladamo.

Propašćemo ako ne uspemo da se urazumimo i što pre normalizujemo po svim ovim pitanjima. Ako ne nađemo u sebi snage da se odupremo udruženim pokušajima svih naših neprijatelja i njihovih nesvesnih (a zlata vrednih) saradnika - svih tih bezbrojnih "korisnih idiota" iz naših redova.

Srljamo, ubrzano, u ambis i ka konačnom nestajanju.