DRAGOSLAV BOKAN: PONAVLJANJE UVEK ISTIH GREŠAKA

Ja sam se, kao što mnogi znaju, u otadžbinskom odbrambenom ratu devedesetih borio, sa oružjem u ruci, kao jedan od nekoliko dobrovoljačkih srpskih komandanata. I zbog toga se napatio, i od regionalnih neprijatelja, i od Zapadnjaka, i od ovdašnjih vlasti tog vremena

 

Dugo vremena sam bio i na spisku od samo nekoliko traženih srpskih "ratnih vođa" u svim svetskim medijima te 1991. i 1992. godine.

Tada, nažalost, nije bilo mnogo mojih vršnjaka intelektualaca u našim ratnim rovovima, a sa Zapada (iz SAD) se vratilo samo nas nekolicina, da bismo se borili na srpskoj strani.

Toliko o meni i "ćutanju i gledanju" na sadašnju situaciju i one silom iznuđene, nevoljne i teške poteze srpske države. U situaciji u kojoj nije bila nijedna naša prethodna generacija: a reč je o 80 godina pakla (umesto života i slobode) u svim srpskim zemljama, od čega pune tri decenije (oružanih i propagandnog, političkog i ekonomskog, kulturnog i duhovnog) rata čitavog zapadnog sveta protiv nas - sa sve sankcijama, klevetama, ucenama, bombardovanjima i huškanjem svetske javnosti protiv nas.

Sve to uz postojanje, katkad defetističkih, katkad histerično ratobornih "društvenih (paukovih) mreža", koje svakodnevno sapliću svaki pokušaj (uvek nepopularnih) strateških poteza naše (i od spolja i iznutra raspete) države.

I to je najveća razlika između sadašnjeg i onog stanja iz vremena moje mladosti.

Jer tada nije bilo moguće lečenje nacionalnih frustracija ratobornom pričom, već samo - realnim odlaskom na ratište ili ostankom kući (da ne upotrebim neku težu reč).

Danas su, nasuprot tome, "društvene mreže" omogućile da se "bude aktivan" jalovom pričom, uličarskim svađanjem i držanjem banalnih lekcija onima koji ipak imaju neko makar malo ozbiljnije iskustvo rata (i uloge države u takvim situacijama). Ne samo potpisivanjem nekog vatrenog "Apela..." ili pravdoljubivim ljutnjama na fejsbuku, instagramu, tviteru, VKontakte..., već trezvenom i konkretnom podrškom svojoj državi, vojsci i Crkvi - onakvima kakvi su.
A sve promene mogu da budu samo "na gore"!

U to ne sumnjajte.

Isto kao i u Rusiji, Kini, Mađarskoj, Indiji, Brazilu, Belorusiji...

Nasilno menjanje vlasti (pod pritiskom narodnih nezadovoljstava) odgovara samo i jedino onima koje nazivamo "međunarodnom zajednicom" (reč je o isključivo zapadnim velikim silama i njihovim moćnim obaveštajnim službama). Onima koji organizuju lukave "obojene (dakle, prikrivene) revolucije".

Jednu takvu smo svi doživeli i jedva preživeli pre tačno 22 godine, sa isto ovako raspaljivom retorikom kao što je i danas na sceni (i, povremeno, na ulici).

Nismo naučili sudbonosno važnu lekciju, već u beskonačnost ponavljamo iste greške, naivnosti i nerazumevanja "savremenog sveta" (i njegovih đavolskih privida i lukavstava).

Tu kao da nam nema pomoći, pošto ostajemo isto onoliko kobno naivni (poput čovekolikih "hepo-kocki") kao i 1903, 1918, 1939, 1941, 1948, 1974, 1991, 1995, 1999, 2000... da ne idem dalje. Pa sve do sada, a, kako mi se čini, i od sada.

Dovodimo Boga u iskušenje da nas konačno prepusti našem nestrpljivom nagonu za samouništenjem.