DOSTA ZLOČINA! Najnovija kolumna Dragana J. Vučićevića - Ko će u rat?

Imam, kao što verovatno već znate, šestoro dece - ćerku i petoricu sinova. Najstariji sin, Vukašin, odslužio je dobrovoljno vojni rok, prošao je obuku u najelitnijoj jedinici Vojske Srbije, spreman je, što se ono kaže, ko zapeta puška. Ali meni se deca ne šalju u rat. Kao i svaki drugi normalan roditelj, za svoju decu želim samo najbolje i trudim se da im to i obezbedim

Njihovu budućnost, svakako, ne vidim ni na frontu, ni u rovu, već na fakultetu, u nekom ozbiljnom poslu, u srećnoj porodici...

Ipak, sve to što ja želim, i ja i svi vi za sebe i svoje najmilije, sve to jesu samo želje. Realnost je nekad nešto sasvim drugo. Postoje, razumemo se, interesi iznad naših interesa, postoje svetinje koje jesu i moraju biti iznad svih naših lepih želja i ličnih životnih planova. Ako bude moralo, ako ne bude druge opcije, ako nas napadnu, moraćemo da se branimo, svim silama i na svaki mogući način. Nismo mi ti koji pretimo, nećemo mi nikoga da porobljavamo, ali to što se zalažemo za mir i stabilnost, to što smo spremni da pregovaramo i razgovaramo dokle god za dogovor i kompromis postoji bilo kakav, pa i najmanji mogući prostor, pa to svakako ne znači da ćemo se odreći sami sebe i pustiti najcrnje neprijatelje da naš narod nekažnjeno proteruju i ubijaju, da nam bez otpora otimaju teritoriju.

Ovo pišem kao odgovor svim beogradskim 'kevićima' i ostalim defetistima, svim onim unjkavim kukavnim kukumavcima koji unapred dižu ruke uvis i, sve ispijajući kafe po najskupljim lokalima, pričaju kako Srbija nema nikakve šanse i kako bi najbolje bilo da se predamo i sami odreknemo i Kosova i Republike Srpske i svih Srba koji nisu po volji takozvanim 'elitnim Srbima'. Na njihovo najčešće pitanje: A ko će da ide u taj rat?, na to pitanje koje postavljaju sve pakosno se smešeći, ubeđeni valjda da su njihov kukavičluk i mentalno dezerterstvo opštenacionalne vrline, odgovaram: Mi! Svi mi koji nismo Srbi samo po imenu i prezimenu, svi mi kojima Srbija nije rezervna otadžbina, svi mi za koje predaja nikada nije bila i neće biti opcija.

Svi se mi, jelte, nadamo miru, svi mi računamo da tog, ne dao ga Bog, rata nikada neće biti, ali baš zato moramo da svim svojim neprijateljima pošaljemo sasvim jasnu poruku - borićemo se, baš kao što su se borili i naši pradedovi, dedovi, očevi. Nije nama danas teže nego njima, neće biti da se perspektiva Srbije i srpstva činila svetlijom i izvesnijom ni 1914, ni 1941, ni 1991, ni 1999, biće da su i tada protiv nas bili najveći moćnici, oni 'nepobedivi', oni protiv kojih nije bilo šanse. Pa smo se borili i izborili, kako smo znali i umeli. I opet ćemo.

Kakvi mi bili, taman tako nam i Bog pomogao.