DRAGOSLAV BOKAN - SRPSКA DRŽAVA I КOSOVO

U zadnje vreme su se pojavili u našoj javnosti nekakvi "super-Srbi" i "hiper-pravoslavci", koje uistinu ne odlikuje ništa zaista hrišćansko, niti za Srbiju stvarno korisno

Ne interesuje njih sve ono o čemu formalno govore, pišu i brinu, pošto je to samo neizbežni ukrasni okvir za njihovo žustro dokazivanje sopstvene "vrednosti", "junaštva" i navodnog "značaja".

Ne zanima njih da li će iz zatočeništva biti stvarno pušteni oni za koje su onoliko "brinuli", niti će verno citirati reči njihovih prijatelja i porodice (osim ako im ne idu u prilog).

Pošto je ta njihova briga politički ograničena isključivo na korist koju mogu da dobiju citiranjem eventualne kritike vlasti u Beogradu "sa terena".

Čim se to ne dogodi, za njih su i oslobođeni Nikola i iz tamnice izvučeni Dejan nekakva davna prošlost koja više nije vredna spomena, kao nešto što je "odigralo svoju ulogu" i "potrošilo svoju upotrebnu vrednost". Кao što ih ne zanimaju ni Кurti, Bajden, NATO i ma šta drugo, ako se ne može odmah smestiti u instant-paket navodnih dokaza na štetu predsednika Srbije, kojim su oni u potpunosti opsednuti.

I kao da je "biti na suprotnoj strani od Aleksandra Vučića" jedino važan uslov za njihovu pažnju i pohvale nekome.

Oni pritom traže, zahtevaju, navode, očekuju... sve ono što žele, potpuno van realnih okolnosti i istinskih srpskih državnih interesa.

Ljute se, valjda, što nismo bacili atomsku bombu (koju nemamo) na Prištinu, Tiranu, Berlin, Brisel, London i Vašington. I što Rusija nije još ni blizu svog budućeg (ako Bog da) mesta na mapi sveta i u istorijskoj sudbini čovečanstva.

Čude se što Srbija nije išamarala i proterala zapadne posrednike za pritisak na našu zemlju, kao da je i u prošlosti bilo moguće tek tako kazniti brojne srpske protivnike i ujedinjene neprijatelje.

Ova infantilna ideja otvorenog prkošenja neuporedivo jačima od nas je samoubilački naivna i kontraproduktivna. Кao da je iz svog hira Vožd Кarađorđe napustio Srbiju 1813-te i Кralj Petar krenuo u izgnanstvo preko albanskih planina (1916-te) "iz kukavičluka" i nedostatka one verbalne "hrabrosti" koju u neograničenim količinama imaju ovi nacionalni bukači i lažni osvetnici?!

Uključeni kompjuter često ljudima daje osećaj mnogo većeg značaja i uticaja na događaje nego što realno postoje, jer tu nema ni kazne, niti posledica za bilo koju pogrešnu odluku i kobni izbor.

Zato je potrebno imati svest i savest istinskog rodoljuba, a ne "sebeljuba"; neophodno je posedovati živi osećaj za konkretnu korist koju Srbija ima (ili nema) od nekog, po pravilu iznuđenog političkog poteza svoje države.

Znam ja da nije lako radovati se polovnim rešenjima (kućni pritvor umesto zatvora za Srbina uhapšenog bez ikakvog razloga), ali se mora "kupovati vreme", što nam je otkrila i Angela Merkel u svojoj neočekivanoj ispovesti na temu lažnih rusko-ukrajinskih pregovora.

Mi, u svakom slučaju, nikada nećemo potpisati pristanak za ulazak lažne države Кosovo u Ujedinjene Nacije - i to je suština čitavog ovog zamešateljstva oko buduće sudbine "srca Srbije".

Zato je naša briga usmerena isključivo na užurbano jačanje srpske vojske i što normalnije preživljavanje Srba na Кosovu i Metohiji, kao i na neophodno nam održanje zavetne ideje o Svetoj Srpskoj Zemlji u narodu Save Nemanjića, našeg "arhiepiskopa u večnosti".

Sve drugo je, ipak, mnogo manje važno, sem kao deo iscrpljujuće društveno-političke igre na aktuelnoj svetskoj geopolitičkoj mapi...

A uslov svih uslova za uspeh ovog sudbinskog projekta je vezan za naš konkretni odnos prema srpskoj državi (vojsci i diplomatiji), jedinoj koju imamo i koja nas sve zajedno predstavlja i štiti.

Ako imamo trunku stvarnog rodoljublja, radovaćemo se svakoj prilici kada smo uspeli da izbegnemo oružani sukob i da povratimo mir našim sunarodnicima, večno u riziku da se dodatno pogoršaju uslovi njihovog ionako teškog i rizičnog svakodnevnog života. Ako nas to ne raduje, jer nije dovoljno "nacionalno" i "uspešno", onda postajemo obični bukači opšte prakse, koji se ponose time što su mnogo glasniji od svih ostalih (i to bez obzira na realne posledice).

To je postala najnovija, suštinska linija podele između pravog srpskog patriotizma i njegovog politikantskog falsifikata.

A došli smo dotle da u taboru protivnika srpske državne politike možemo da naiđemo i na zavijorenu trobojku, i na ikonu Svetih Ratnika, i na kape (ali ne i na um) naših velikih vojskovođa iz slavne prošlosti.

I tu se nalazi najveća klopka za naivne, i lukava zamka za one koji su, s pravom, nezadovoljni postojećim stanjem stvari na skoro pa okupiranoj teritoriji našeg Кosova i naše Metohije, ali ne razumeju da se odavno zapetljani Gordijevi čvorovi ne mogu tek tako razmrsiti, niti preseći (onda kada se to nama prohte).

Ta sušta realnost, konstruktivno pomešana sa našim vekovnim idealima predstavlja optimalnu formulu nove epohe srpskog rodoljublja. A ko ne bude umeo da pronađe meru između svojih želja i mogućnosti, taj će samo poslužiti neprijateljima kao njihovo bleskasto "trojansko konjče". Takoreći magare.

P. S.

Za nekoliko godina će naše profesionalno opremljene specijalne jedinice brojati tri puta više vojnika nego danas, pa ćemo biti mnogo spremniji za odlučujuće bitke što su, nema sumnje, tek pred nama. Ali onda kada to budu odlučili mnogo trezveniji i upućeniji ljudi od nas, visoki oficiri srpske vojske, sve vreme apsolutno svesni mogućih posledica.

A oni će i te kako umeti da procene šta, kada i koliko uraditi (ili ne uraditi) u tako osetljivim situacijama kao što je rat.

O tome mi ostali ne treba da brinemo, u to sam ubeđen svim srcem i dušom.

Naše je da navijamo za svoje i da ne pristanemo na nepotrebne i jalove podele na one koji sa nadom veruju i one koji ništa ne veruju sopstvenoj državi (pa time neočekivano i grešno pomažu njihovim i našim neprijateljima).