Bokan: O borbi srpske države da u realnosti uspemo da sačuvamo Kosovo i Metohiju u, praktično, nemogućim okolnostima

U ponedeljak će Srbija, naša država - i, ne manje, Otadžbina - imati, u ime svih nas, teško iskušenje najgorih mogućih pritisaka od strane evroameričkih moćnika

 

Teraće nas da priznamo nezavisnost naše razbojnički otete teritorije i da dobrovoljno (pod neskrivenom ucenom, ali - svojom rukom) potpišemo dozvolu samozvanoj šiptarskoj "Republici Kosova" da, džinovskim korakom, priđe Ujedinjenim Nacijama i opštem priznanju svoje apsolutno nezaslužene nezavisnosti.

Svega toga je u potpunosti svestan aktuelni predsednik Srbije, više od ma koga od nas. I niko nije više, sa mnogo razloga, zabrinutiji od njega po ovom sudbonosno teškom pitanju.

Uložiće svu svoju (mnogo puta dokazanu) veštinu strateškog izbegavanja konačnih odgovora i izmicanju od kapitulacije u poslednji čas - ili, preciznije, u poslednjem milisekundu. Potrudiće se da minimalno zadovolji demonsku nezasitost zapadnjačke imperijalne aždaje, jer se nešto mora dati ili obećati, ali će učiniti sve što je do njega da kupi još nešto tako nam neophodnog vremena, a da ne padne na kolena.

Nalaziće sve moguće i nemoguće načine da se izbegne teška sudbina kobne i konačne kapitulacije; prebacivaće loptu u šiptarsko dvorište, otkrivajući tako tvrdokornu Kurtijevu nespremnost za ma kakav stvarni dijalog i politički kompromis sa srpskom stranom.

I još mnogo štošta će biti i na zelenom stolu i ispod njega tog za naš poraz određenog dana.
A to je, inače, dan jedinog pravoslavnog zaštitnika Evrope, velikog misionara i teologa iz 9. veka, Svetog Ćirila - junačkog borca, na život i smrt, protiv kobnog uticaja germanskog sveštenstva među Slovenima.

I sve to ima svoju simboliku, i to baš po meri jedne ovakve situacije!...

Videćemo koju će strategiju u ponedeljak, 27. februara, pokazati naš predsednik, kakve će sve slovne konfete i verbalne koske bacati među razjarene zveri u briselskoj areni.

O tome ćemo nakon ovih iznuđenih susreta sa našim krvnim neprijateljima, koji nas već decenijama ucenjivački pritiskaju da se "dobrovoljno" odreknemo ne samo Svetog Kosova (i ne manje Svete, Metohije), već i samih sebe, svoje duše, našeg istinskog identiteta i otadžbinskih Zaveta...

Sada hoću da kažem par reči o delu naše "nacionalne opozicije", tim pregorelim patriotama nestalim u paklenim plamenovima svoje opsesivne mržnje prema čoveku koji vodi i predstavlja Srbiju. Nije njima spas Kosova i Metohije važniji od toga da li će još jednom moći da žestoko ispsuju Aleksandra Vučića i optuže ga, po ko zna koji put, za izdaju.

Koliko bi samo radosti (čak euforije) bilo među ovim zlosutnim Čiča Glišama i Paja Patkovima ako bi Vučić učinio ono što oni tobože "ne žele" i stavio potpis na razlog da pozovu na uličnu pobunu "bar stotinjak hiljada" svojih uzbunjenih i gnevnih sunarodnika!

To jeste tako, znam ja, a znaju i oni, da, nažalost, nimalo ne preterujem u svojoj ovako "pesimističnoj" oceni njihovog raspoloženja i JEDINE ŽELjE koju svi oni, takvi (šestokolonaški autošovinisti), imaju.

Ništa im nije tako važno kao želja da im onaj koga zovu "peder", "žvalavi" i "picousti" pokloni jedan svoj briselski potpis na ugovor sa (nestrpljivim) đavolom.

To bi im bio poklon za sva vremena i razlog njihove najveće sreće & radosti.

Užasni likovi, spremni na sve u svom nenormalnom, rafalnom pucanju u srpske noge i telo.

I u tome se krije posebna opasnost od libijskog, iračkog, beogradskog (petooktobarskog), gruzijskog, ukrajinskog... scenarija, a sa formalnim razlogom navodnog "otpora izdaji Kosova".

Ta jeziva i đavolska zloupotreba naše muke (još tamo od 1999-te) za račun nečijeg boljeg političkog rejtinga mi se oduvek gadila.

A to nije naivno iskušenje: i sam sam bio njegova lakomislena žrtva sve dok nisam shvatio da time samo dodatno otežavam ionako neravnopravnu borbu naše države sa alama i aždajama svih vrsta. I da svojim "dobrim namerama" samo popločavam put u pakao naše zemlje i naroda. Baš kao i 29. maja 1903, 1. decembra 1918, 27. marta 1941. i 5. oktobra 2000-te...

I odbio sam da iz klupe ovdašnje Pačije Škole pomažem (iz "idealnih razloga") našim neprijateljima iz Londona, Vašingtona, Brisela, antisrpskog Zagreba, šeher-Sarajeva, montenegrinskog Titograda i okupirane Prištine (sa sve "Bondstilom"). Da i ja, sa drugim korisnim idiotima, učestvujem u još jednoj "obojenoj revoluciji" - ovog puta u samoubilačkoj organizaciji pseudo "nacionalne, srpske" varijante nekadašnjeg "Otpora".

I to pod zavijorenom i ponovo zloupotrebljenom trobojkom i lažnim "litijskim ikonama".

Pa sam pre par godina istupio iz redova zapenušane "šeste kolone", izgubio tako par dobrih prijatelja i dotadašnjih sličnomišljenika, pritom dobio lavinu kleveta i uvreda - i tako spasio dušu.

Bogu hvala da sam "između dva zla" izabrao ono neuporedivo manje. Sa svešću da će, neizbežno, najgori, onaj "samo režimski" deo vlasti (a on, takav, uvek postoji i koristi situaciju), brže-bolje krenuti da zloupotrebljava ovakav moj stav i javno iskazano opredeljenje.

Ali, u isto vreme, sam ovako mirno i trezveno stao na usko grlo našeg Termopilskog klanca možda i poslednje Odbrane Srpske Države pred ujedinjenim neprijateljima sa oba ideološki suprotstavljena pola srpskih opozicionara: pseudo "srpskog" i stvarno antisrpskog.

Nisam tu sam, naravno, ali i da sam potpuno sam, uradio bih isto.

I da postoji vremeplov istupio bih pravo pred isukane sablje zaverenika iz 1903, pred glupičastu masu srpskih "Jugoslovena" 1918-te, pred ludačku rulju pomešanih (izmanupulisanih) patriota i stranih agenata 1941, pred svesne i nesvesne izdajnike srpskog naroda u avnojevskom Jajcu (29. novembra 1943), pred vukovske demonstrante 9. marta 1991. i otporovske pobunjenike iz 2000. godine. Kao što i sada mirno stojim pred oštrim i olakim osudama njihovih sadašnjih potomaka i zaslepljenih nastavljača svega onog što su, davnih dana, već pokrenuli njihovi revolucionarni, upropastiteljski uzori.

A ovi bučni i besni protivnici srpske države (a "u ime srpskog naroda") sad nestrpljivo grickaju nokte čekajući da dobiju dovoljno uverljive "argumente", da bi eventualno popuštanje pred najvećim zamislivim pritiscima slavodobitno proglasili za dobrovoljnu i svesnu ("odavno dogovorenu") izdaju.

Ni trunke podrške svojoj državi pod ovakvim udarima sa svih strana, nikakvog navijačkog žara "na našoj strani" briselskog sukoba. Samo jeziva i nenormalna atmosfera izmešanog ledenog defetizma i ostrašćene, ognjene mržnje prema svojim predstavnicima (Šiptari i njihovi američki mentori se ni ne spominju, sem formalno i uzgred).

Ni trunke očekivane, logične i tako nam svima nedostajuće podrške svojoj državi od strane srpskih političkih predstavnika ovdašnje opozicije.

Kao u ludnici, gde svi napadaju svakoga, besno urlajući u svojim nekontrolisanim jurišima, sa jajima i kamenicama u ruci...

Ovakav pristup je najveća i apsurdna podrška našim mrziteljima i prezirateljima. Krajnja posledica neverovatne ideje da smo mi - u poslednjih nekoliko godina - mogli "mnogo šta bolje", a realno moguće.

U ovoj striktno opozicionoj i nerealnoj maštaonici su se pojavljivale i "ruske rakete", "kinesko oružje", "ODKB trupe" i potpuno previđanje činjenice da mi nismo latinoamerička, afrička ilu azijska, već - evropska zemlja (jedina koja nije uvela nepravedne sankcije Rusiji; skoro pa jedina u okruženju koja nije članica NATO-a; jedina koja je bombardovana i brutalno sankcionisana od strane moćnog Zapada).

Pa se onda iz svih oružja ispaljuju nerealni i nemogući predlozi, šta je to "mali Đokica zamislio" da "moramo da uradimo".

I sve ispod tog izmaštanog standarda se ovde smatra izdajom. Uz neizbežna prateća, po pravilu debilna pitanja, tipa: "zašto se dopušta..." ovaj ili onaj kompromis, kojim smo uspeli da kupimo neprocenjivo dragoceno vreme za našu stvar (dok Rusi ne obave "svoj posao" u Ukrajini i oko nje)...

P. S. 

Ja sam svoje rekao, pa vi zaključujte kako mislite da treba.

Svako mora pred ogledalom svoje savesti I ISTINSKOG KONTEKSTA pravog stanja stvari da se stavi u realni položaj Srbije, posle svega.

I da progovori iz ovog, ne tako lakog, ni po nas iole povoljnog ugla - šta nam je činiti. Sa punim osećanjem odgovornosti za te svoje reči.

Jer u životu je sve uvek podvrgnuto strogom pravilu, koje glasi: "taknuto-maknuto"!

Nema lakog ispravljanja počinjenih grešaka.

Potomci će nam suditi.

A njihov sud me jedino zanima!