Dragoslav Bokan: OHRIDSKI SPORAZUM

Ne postoji ništa dobro po nas u ma kom predlogu "sporazuma" koji nam se isporučuju već godinama unazad. Apsolutno ništa!

 

Osim prava na još malo preživljavanja u miru i bez sankcija, sa trunčicom dragocene suverenosti - da možemo i dalje da se opiremo ulasku u NATO, nepravednom kažnjavanju Rusije, kobnom odmicanju od Kine, donošenju sramne Rezolucije o "genocidu u Srebrenici"... i sličnim gadostima, koje su, nažalost, već progutale sve druge države u našem okruženju (i šire).

Politički Beograd je i jedina nada i stalno prisutni pojas za spasavanje Republici Srpskoj, kao i još preostalim Srbima u Crnoj Gori, Hrvatskoj i Makedoniji...

Ne mogu da ne pomenem i mnogima neobjašnjivo uspostavljanje prijateljskih (sve više i bratskih) odnosa sa Orbanovom Mađarskom, u dimenziji političkog "verovali ili ne" čuda. I to sa zemljom sa kojom smo imali viševekovne nepomirljive odnose, sa vrlo malo izuzetaka iz tog mračnog pravila.

Ali smo uspeli u tome, na ogromno iznenađenje svih (osim Putinove Rusije).

Ekonomska stabilizacija je, takođe, širi društveni okvir ovakvog unikatnog i paradoksalnog balansiranja.
A izvanredno jačanje (i naoružavanje) srpske vojske i bitno unapređenje odnosa države i Crkve su dodatna uporišta naše neodustajne borbe sa džinovskim zapadnjačkim Golijatom (koji je pred našim očima građanima Crne Gore uzeo dušu).

Uprkos svemu, Srbija uspeva da postigne i zaista izvanredne rezultate u neočekivanoj obnovi naše odavno posrnule ekonomije, sve uz tužnu činjenicu postojanja velike grupe ljudi kojima nedostaju osnovna sredstva za dostojanstven život (ali je to neizbežna cena za 100 milijardi nenaplaćene ratne odštete za ono brutalno uništenje srpskog dela Jugoslavije iz 1999-te i strašne događaje nakon državnog udara od Petog oktobra 2000-te)...

Sve to se događa uz fanatične napade (iznutra i spolja) na srpsku vlast šta god da uradi na oba tasa našeg pokušaja akrobatskog opstajanja u ovakvoj (raspetoj) situaciji.
Šta god da uradi, kažem.

Dodatni problem je nemanje nikakve real-političke opozicione ideje, pa iz tih usijanih topova lete samo bučne i vrele konfete praznih reči (i "lepih želja"), uz prkosno insistiranje na retoričkom "ne dam", a bez ma kakvog "ja bih, konkretno, drugačije (ovako, ovako i ovako...)".
Naravno, govorim o real-političkim, a ne izmaštanim predlozima, iz prepune vreće naših frustracija, nezadovoljstava i počinjenih nam nepravdi. Jer tu nema nikakvog stvarno ostvarivog, opipljivog predloga, koji bi omogućio mirnodopski nastavak pregovora sa okupacionim silama u ovom političko-propagandnom igrokazu na koji smo osuđeni. Nikakvo pozivanje na "Rezoluciju 1244" (osim naše uporne priče o Zajednici srpskih opština); nikakvo "vraćanje pregovaračkog procesa sa EU na UN"; nikakvo jalovo pozivanje na "naša istorijska prava" i "moralne razloge"; nikakvi tragikomični, totalno nemogući pozivi da se "u pregovarački proces uključe Rusija i Kina"... ništa od toga nije moguće, niti realno. Nikakav zec iz šešira ne postoji u našem mnogostrukom priterivanju uz (tvrdi i nepomirljivi) zid konkretnog stanja stvari.

Ovo je sažeto podsećanje na realno stanje stvari, onako kako jeste, u vremenima (i dalje nepotpisanog) ohridskog sporazuma, a u krvavoj španskoj seriji teranja Srbije da sopstvenom rukom (bez referenduma), "dobrovoljno" potpiše ugovor sa đavolom.
Takvo je, sasvim ukratko, konkretno stanje u Srbiji (i oko Srbije) danas, u vreme najnovijeg svilenog gajtana koji nam je poslao vašingtonski sultanat - kroz takozvani "francusko nemački sporazum" i pomenuto ohridsko poprište u ovom nevidljivom ratu nerava i šahovski projektovanih "poteza druge strane" (da zbog "njihovog neispunjavanja odredaba sporazuma", on - propadne) u srpskoj nadi na potpunu pat-poziciju, u vidu stalnog (i dragocenog, potencijalno spasonosnog) "kupovanja vremena". Čekanja da Rusija i Kina obave svoj deo posla (monumentalnog i tek započetog građenja drugačije geopolitike i planetarnog društvenog ustrojstva)...

Ovako, dakle, stoje stvari u poštenoj i zaista objektivnoj analizi naše pozicije. Svođenju računa ne samo na nivou vidljivog "vrha ledenog brega", već i malo dublje od toga.

Uz sve to, u Srbiji se danas slobodno govori o strašnim, skoro zaboravljenim i nekažnjenim zločinima (razmere genocida) nad srpskim narodom.
Istinito se govori i o pravoj prirodi rata u Ukrajini, sa otvorenom i skoro neskrivenom podrškom ruskoj strani u njenoj sudbinskoj odbrani od evro-američkih nasrtaja.
I to je tako SAMO U SRBIJI i nigde drugde u Evropi. Sa postojanjem kultnih (svakodnevnih i višesatnih) "Aktuelnosti", koje su više proruske od sličnih programa na ruskim državnim kanalima (da ne govorimo kakvo je stanje u drugim svetskim medijima).

A srpstvo se ovde rasplamsava na sve moguće načine - i kroz čojstvenu i junačku podršku našoj državi, ali i kroz fanatično, opoziciono suprotstavljanje svakom realnom "državnom razlogu" (koje ide do izdajničkog udruživanja sa petokolonaškim srbomrziteljima).
Bilo kako bilo, niko neće moći da priguši, a kamoli ugasi ovaj otadžbinski plamen.

To se valjda podrazumeva u svim rodoljubivim pogledima na nastavak srpske Golgote u istoriji.