Dejan Vuk Stanković: Moratorijum na ekološki populizam

Ambiciozni eko-populisti, poput Vuka Jeremića, Boška Obradovića, Ratka Ristića i drugih sledbenika ideje zabrane rudarenja litijuma, izgubili su parlamentarni status, ostajući ispod cenzusa, piše Dejan Vuk Stanković u kolumni za Politiku.

Opozicija u Srbiji doživela je ubedljiv poraz na prethodnim parlamentarnim i lokalnim izborima, izuzimajući izbore za Skupštinu grada Beograda.

Izborni rezultati kako na nacionalnom, tako i na lokalnom nivou, pokazuju takođe i da su poražene sve opozicione političko-medijske strategije opozicionih političkih delatnika: od negativne opsesije predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, moralističkog evroreformizma, instant nacionalizma, zaključno sa ekološkim populistima.

Za razliku od prva tri pomenuta medijsko-politička obrasca, ekološki populizam je novijeg datuma i u velikoj meri se bazira na protivljenju rudarenju u Srbiji, posebno rudarenju litijuma koji je multinacionalna kompanija „Rio Tinto” otkrila kod nas 2004. godine.

„Sveti” medijski rat protiv „Rio Tinta” ugaoni je kamen ekološkog populizma, pri čemu je na bizaran način postao i odlika građanske „čestitosti” i kolektivne odgovornosti. Lokalni eko-populizam je skorašnjeg datuma i poklapa se sa ekspanzijom zeleno-levih pokreta na globalnom nivou, u eri takozvane postmoderne demokratije.

Ekološki populizam je politički stav odbijanja istraživačko-tehnoloških procesa korišćenja prirodnih resursa zbog diskutabilne, (ne)opravdane zabrinutosti za životnu sredinu. Pod parolom za „čist vazduh i vodu” i „u ime zaštite prirode i poljoprivrede”, promoviše se sprečavanje rudarenja kritičnih sirovina i minerala.

Kritične sirovine i minerali, među njima najviše bakar, litijum i zlato, ključni su prirodni resursi za zelenu tranziciju, a u slučaju litijuma i za industriju električnih automobila i prenosivih elektronskih uređaja.

Ekološki populizam u Srbiji primarno se vezuje za „medijsko politički rat” protiv projekta „Jadar” koji sprovodi napred navedena kompanija, uz najpre datu, a aktuelno suspendovanu, saglasnost Vlade Republike Srbije.

Uprkos velikom trudu opozicionih delatnika i njihove medijske „konjice”, ekološki populizam je nedvosmisleno poražen na prethodnim izborima.

Poraz eko-populizma može se sagledati iz šire političke i medijske perspektive. Za početak, treba prihvatiti „radnu hipotezu” antivladinih medija i opozicije, da su politički akteri na vlasti zastupnici rudarenja litijuma, a određene opozicione stranke i nevladin sektor ekološki samosvesni protivnici rudarenja litijuma i „ekskluzivni” zaštitnici vode, vazduha, biodiverziteta i lokalne poljoprivrede.

Na nacionalnom nivou, debakl su doživele stranke i koalicije koje su otvoreno zagovarale ustavni moratorijum na iskopavanje litijuma – koalicija Dveri i Zavetnika, koja se plasirala ispod politički skromnog cenzusa od tri odsto, i Narodna stranka, nekadašnjeg „predsednika sveta” Vuka Jeremića, koja je osvojila manje od jedan odsto glasova.

Medijski i „ulično” hiperaktivni antilitijumski lobi zeleno-levih stranaka i pojedinaca, uklopio su u širu, politički hibridnu koaliciju „Srbija protiv nasilja”. Razmere njihovog političkog posrnuća nisu neposredno vidljive. Ipak, ova fragilna koalicija, ostala je bez mogućnosti da suštinski upravlja političkim procesom u državi, uključujući strateški važne društveno, ekonomske i ekološke odluke o rudarenju kritičnih sirovina i metala.

Razloge za nedvosmisleno demisioniranje skupog medijsko-političkog projekta uništavanja rudarenja litijuma, treba tražiti kako u lošoj neubedljivoj kampanji i manjku kredibiliteta njegovih nosilaca, tako i u potpunom nesaglasju njihovih političkih poruka sa tokovima savremenih istraživačkih projekata i tehnoloških inovacija.

Ambiciozni eko-populisti, poput Vuka Jeremića, Boška Obradovića, Ratka Ristića i drugih sledbenika ideje zabrane rudarenja litijuma, izgubili su parlamentarni status, ostajući ispod cenzusa. Vatreno zalaganje za ustavni moratorijum na kopanje litijuma pretvorilo se, voljom naroda Srbije, u demokratski moratorijum na ekološki populizam. U slučaju profesora Ristića, izostao je i transfer naučnog autoriteta profesora univerziteta u oblast politike. Njegova anti-Rio Tinto ekspertiza ostala je bez političke legitimacije i autoriteta. Tako je medijsko-politička upotreba naučnih zvanja i znanja ostala bez odgovarajuće političke validacije.

Da se dogodio istinski demokratski moratorijum na ekološki populizam, pokazuju rezultati izbora u lozničkom kraju. Rezultati izbora u oblasti u kojoj treba da se otvori rudnik litijuma su demokratski „lakmus” za opravdanost politike opstrukcije rudarenja litijuma.

Za protivnike rudarenja i prerade litijuma rezultati su više nego porazni. „Litijumski” SNS pobedio je na, ni manje ni više, nego na 88 od 90 biračkih mesta. Lista „Srbija ne sme da stane” osvojila je 58 odsto glasova, tačnije preko 21.000 birača od 39.400 birača, koliko je glasalo 17. decembra 2023. Antilitijumska koalicija Dveri, Novog DSS-a i POKS-a pobedila je na biračkim mestima u Brezjaku i Donjim Nedeljicama. Pobeda na ovim lokalitetima, na kojima se očekuje otvaranje rudnika, zasnovana je zapravo na kampanji straha i dezinformacija o radu rudniku i njegovim posledicama. Treba pomenuti i to, da je pored SNS-a, jedino SPS dobio glasove na svim biračkim mestima.

Sve u svemu, debakl protivnika rudarenja litijuma je neposredno proveriv na lokalitetu koji bi, po „kataklizmičnim” propagadnim preterivanjima, trebalo da bude devastiran investicijom u rudnik „Rio Tinta”. Čitav loznički kraj demokratski se izjasnio protiv olakog i površnog odbacivanja racionalne debate o razlozima, rizicima, ishodima i perspektivama rudarenja u Srbiji. Da je bilo drugačije, sigurno bi protagonisti anti-Rio Tinto narativa bili nedvosmisleno i ubedljivo poraženi.

Razume se, glasovi za SNS i druge partije nisu glasovi za kompaniju „Rio Tinto”. Ona nije izborni akter. Kompanija „Rio Tinto”, kao i druge strane kompanije koje ulažu u našu državu, ekonomski je akter i potencijalni partner lozničkog kraja i države Srbije, u razvijanju strategije ekološki i društveno odgovornog rudarstva.

Na koncept socijalno odgovornog rudarstva, koji se uveliko razvija u naprednim delovima Evrope i sveta, lako se može nadovezati i privredni razvoj u oblasti proizvodnje jonsko-litijumskih baterija i električnih automobila, što je jedna od okosnica neminovnog savremenog procesa zelene tranzicije koji se primarno praktično odvija u tehnološko-ekonomskom i ekološkom kontekstu.

Iz navedenog, demokratski moratorijum na ekološki populizam treba shvatiti kao prozor mogućnosti za nove razvojne šanse i društveno-ekonomsku dobit i blagostanje kako lozničkog kraja tako i države Srbije.

A u političkom smislu, neminovno je redefinisanje pristupa ovoj temi, kroz neke drugačije pokrete i naprednije ideje, kako bi se racionalnim postupanjem adekvatno odgovorilo izazovima budućeg vremena, piše Dejan Vuk Stanković za Politiku.