KOLUMNA DRAGUTINA MATANOVIĆA! Srpski rode: Uskliknimo s ljubavlju

Danas Srbi slave svog najvećeg nacionalnog svetitelja – Svetog Savu. Njegov lik i istorijsko delo nadahnjivali su vekovima srpski narod i zauzimaju vodeće mesto u duhovnom, kulturnom i političkom životu Srbije.

U Zemunu je 1812. održana prva proslava Svetog Save kao školskog patrona, a himna Svetom Savi je prvi put izvedena 1839. u Segedinu. Zakonom iz 1840. njegov praznik postaje opšta školska slava i od tada se 27. januara u svim školama najsvečanije proslavlja. Crna Gora zvanično uvodi ovaj praznik 1856, pod knjazom Danilom. Praznik se u srpskim zemljama proslavljao kao školska slava sve do 1945, kada su je komunisti ukinuli. Ipak, čudesni svetitelj pretrajao je i ovo duhovno ropstvo – posle zabrane od skoro pola veka ponovo se nastavilo sa proslavljanjem svetog Save kao školskog patrona.

Princ Rastko Nemanjić, rođeno ime Svetog Save, rođen je oko 1174. u Rasu kao najmlađi sin srpskog vladara Stefana Nemanje. Petnaest godina kasnije dobio je od oca deo države kojim je trebalo da vlada, ali je kao mlad prezreo ’’carsku krunu’’, otišao na Svetu Goru, zamonašio se i dobio ime Sava. Ime ruskog monaha koji ga je odveo na put duhovnog života danas ne znamo, ali je to bio začetak rusko-srpskih duhovnih, kulturnih i političkih veza, koje uprkos svim teškoćama opstaju i razvijaju se do naših dana.

Sava Nemanjić je na Svetoj Gori tražio da ga ne gledaju kao vladarskog sina, već kao običnog monaha i zato je „sem molitve, posta i podvizanja, vršio i sve manastirske poslove“. Uskoro se vratio u Srbiju da uz svetinje podiže preteče današnjih škola i bolnica, da među Srbima širi veru i znanje, da miri braću zavađenu građanskim ratom, da među svojim sunarodnicima uvodi duh srednjovekovnih zakona. Sveti Sava je 1219. udario temelje samostalnoj srpskoj arhiepiskopiji, iz koje će 1346 iznići i Srpska patrijaršija. Uvek je išao ispred svog vremena i nije žalio sebe ne bi li uspeo da svoj narod moralno i ekonomski uzdigne.

Sveti Sava je umro 1235. godine u Trnovu, tadašnjoj prestonici Bugarske. Savin kult u narodu bio je jak i zato je Sinan-paša 1594. spalio njegove mošti na Vračaru, koje su do tada bile čuvane u manastiru Mileševa. Na mestu za koje se veruje da se to odigralo podignut je velelepni Hram Svetog Save, san generacija Srba koji je dosanjan tek poslednjih godina.

Sveti Sava je bio dalekovid Srbin: on je skinuo krunu rimskog pape sa glave svog brata i na taj način Srbiju večno vezao za pravoslavlje. On je Vatikan nazivao „latinskom jeresi“, kao da je predosećao vekovima udaljeni genocid Hrvata, vatikanskih slugu, nad Srbima. Srbi su u NDH predstavljali jednu trećinu stanovništva i zverski su zatirani i ubijani 1941-1945, jer su za tadašnju hrvatsku elitu i hrvatsku Rimokatoličku crkvu predstavljali smetnju za ostvarenje „čistog etničkog prostora za čistu hrvatsku naciju“. U tome je bila dalekovidost Svetog Save i slepilo Karađorđevića, koji nameću „jugoslavensku“ kulturu, potpuno suprotnu srpskom svetosavskom duhu.

I danas smo svedoci nepojmljive antisrpske mržnje drugosrbijanaca, antisrba, zagovornika „europskih vrednosti“ i moderne dekadentne kulture Zapada. Svi oni su izrasli iz udbaško-komunističkih šinjela srpske vladajuće kvazielite posle 1945. godine. Njihov zadatak, i tada i danas, je ostrašćena posvećenost borbi protiv srpskog naroda, srpskog identiteta i Srpske pravoslavne crkve. To se najbolje vidi u januaru, kada svi oni horski zaurlaju protiv proslave Božića, Stevandana – Dana Republike Srpske, Srpske Nove godine, Bogojavljenja, Svetog Save.

Sveti Sava nas podseća koliko je važno da se očuvaju srpski identitet i nezavisna državna politika. Zato je predsednik Vučić po obilasku Vranjske Svete gore zapisao: "Posetom manastiru Lepčince i crkvi Sv. velikomučenika Pantelejmona želeo sam da iskažem poštovanje i podržim napore u očuvanju i negovanju duhovnih vrednosti koje čine temelj našeg identiteta."

Na svečanoj Svetosavskoj akademiji u Skoplju jedno dete će pevati "Veseli se srpski rode". I Vučić će se pridružiti u pevanju te pesme. Duhovni lanci komunističke Srbije davno su pokidani. I Srbi ponovo slobodno pevaju pesme u kojima veličaju svoje velikane. Svoje manastire svetinje.

Svima nama Srbima ostaje amanet da učimo od Svetog Save, da branimo besmrtno svetosavlje i svoju Srbiju.

Uskliknimo s’ ljubavlju – srećna nam školska slava Sveti Sava.