Kolumna Ivana Radovanovića! Malo o izveštaju ODIHR: Divota, ali nije se desilo!

Kolumna Ivana Radovanovića koju morate pročitati.

Ceo, opozicioni, problem sa izveštajem ODIHR, svodi se na sledeće:

Nema u njemu preporuke da se izbori, zbog krađe, ponište, niti da se pošalje međunarodna istražna misija u Srbiju, pa ni da se novi izbori organuzuju onako kako je opozicija tražila.

Sve ostalo u njemu u skladu je sa političkim principima ovog doba. O svakome po nešto, o vlastima i više, tek da se ostavi prostor za razne kombinacije i pritiske. “Autoritarni Vučić” odavno je važna karta u evropskom špilu, pitanje je odnosa  da li će i kada biti odigrana. I nema to veze sa njim, što je više nego jasno kada se pogleda izveštaj.

Najveća zamerka u njemu je to što je, “kampanjom dominirao Vučić”. Kako da vam kažem, teško mu bilo, da dominira, pored Đilasa, Marinike i Aleksića, a nije da se ovi nisu trudili, posebno Marinika.

Pored toga, izveštaj navodi i da je posmatrano 1208 biračkih mesta i da je “primećeno 9 slučajeva kupovine glasova”, što je dosta nejasna fraza, oslobođena i onog - ko, gde, kad, kako - i još važnijeg - jeste li, majstori, to prijavili, i kome?

No, da ne zakeramo. Pored toga “primećeno je i 5 slučajeva punjenja glasačkih kutija”. Ne znam ni šta to znači, za izbore je važno ne punjenje, nego pražnjenje biračkih kutija i brojanje glasova, na šta ODIHR nema primedbe, osim što su “uočene izvesne nepravilnosti, poput nepoštovanja redosleda prebrojavanja na parlamentarnim i lokalnim izborima”.
Neizvesna nepravilnost bi valjda bila kada bi u kutijama bilo više glasova nego što je bilo glasača, ali tih, neizvesnih nepravilnosti nije bilo.

I sve ostalo je manje više isto. Primećeno je 22 slučaja slikanja listića, 14 slučajeva “neovlašćenog praćenja birača” (? gde su ih pratili, postoji li “ovlašćeno praćenje), a na 3 odsto biračkih mesta “primećena su neovlašćena lica, povremeno sa znacima pritiska ili zastrašivanja birača” (? Znaci pritiska? Kako to izgleda? Neko nosi znak pritiska. Maše tim znakom?).

Da ne dužimo. Šta birokratija ume da sastavi, Bog otac ne može da razume.

No, to nije ni važno. Bar ne koliko činjenica da se izveštajem završila, za veći deo Srbije, priča o krađi izbora, 40.000 ljudi iz RS, fantomskim biračima, izbornom inžinjeringu, etc. etc.

Naravno, opozicija i deo medija nastaviće sa cikom i vriskom, vikaće da je izveštaj dokaz da su izbori pokradeni, ali to će nailaziti na sve manje zainteresovanih slušalaca.

Previše je, naime jasno, da u tome nema ničeg drugog do kampanje, iste one kojom su izbori i počeli. Gospoda koja politiku doživljavaju isključivo kao propagandu, ništa drugo nisu ni mogla da smisle.

Pa je sve i počelo, po priručniku.

Prvo se, pre izbora, pojavi njihov glasnogovornik i saopšti nam da živimo u zverinjaku.

A pošto smo već zverinjak, onda nam sleduju i priče iz zverinjaka.

Ko ne zna, to se stručno zove - Atrocity propaganda. Koristiš lažne priče o zverstvima ne bi li i dehumanizovao protivnika - zverku - i dokazao da su njegovim ponašanjem narušene one osnovne, fundamentalne vrednosti nekog društva.

Cilj ti je vrlo jasan:

1. Da izazoveš moralno zgražavanje i ogorčenje (pa izmisliš 40.000 glasača iz RS).
2. Da izazoveš kaznene mere koje će zgroženi ljudi da odobre (pa pokreneš demonstracije i tražiš poništavanje izbora).
3. Da mobilišeš one koje sam doživljavaš kao kontrolore, protiv zverki i njihovih zverstava (Pa otrčiš u Brisel i tražiš da ti oni, kao neka više sila, pošalju istražitelje u Srbiju i ponište izbore, a ne bi bilo loše i da baš tebe, bez izbora, proglase za vlast).

To je bio plan, skrojen prema itinererima za atrocity propagandu, i dobro je izgledao, bar mašinsko propagandom mozgu.

Smislimo Protokol sionskih mudraca sa Ali ekspresa, označimo zveri, a drugovi iz EU će onda, bez provere, pošto to ova vrsta kampanje isključuje, da potvrde da su te zveri u Srbiji ne samo ukrale izbore, nego valjda i pile krv bebama, silovale i ubijale, u razmerama koje su nezamislive bilo kome u civilizovanoj Evropi.

Divota, ali nije se desilo.

I šta ćemo sada?

Ne znam, niti je moj posao da znam, ali imam osnovanu sumnju da se bavljenje ovakvom propagandom često obije o glavu.

Švedski kralj Gustav Treći je, u XVIII veku, poželeo jedan mali, vanredni rat sa Rusijom. Pa je maskirao svoje vojnike u ruske uniforme, naterao ih da pripucaju po svojima, i iskoristio to da rat objavi. No, stvari krenule naopako, pobede nije bilo, pa je Gustava ubio jedan od njegovih oficira. I to na maskenbalu koji je Gustav organizovao, ne bi li narod svoj malo obradovao.

I nemojte pogrešno da me razumete, sve što želim da kažem je da će autori ove maskarade stradati na izborima, prvim koji slede.  Zbog laganja, o izborima, i zverima.