KOLUMNA DRAGUTINA MATANOVIĆA: Đeneral Radenoviću u spomen

Da bismo opstali kao narod i sačuvali svoj nacionalni identitet, moramo neprestano da negujemo kulturu sećanja. Sećanje na srpske junake i srpske mučenike.

Ovo je kratka priča o junaku Veljku Radenoviću, koji je tokom sukoba na KiM komandovao Posebnom jedinicom policije u Prizrenu. U toku oružane pobune na Kosovu u leto 1998., delovi terorističke OVK uspeli su da blizu srpsko-albanske granice osvoje deo teritorije. Teroristi su zauzeli grad Orahovac i deo okolnih sela, uključujući i manastir Zočište, uzimajući za taoce sve srpske civile koji su im se našli na putu. Čak je zarobljeno i bratstvo manastira Zočište, koji je vekovima okupljao sve narode u ovom delu Srbije, bez obzira na veru i naciju.

Onda je usledio protivnapad Srba. Veljko Radenović je predvodio srpske jedinice koje su od 17. do 20. jula 1998. učestvovale u borbama za oslobođenje Orahovca. Zahvaljujući Radenovićevoj neverovatnoj vojnoj veštini i nadljudskim naporima njegovih momaka grad je oslobođen, a albanski teroristi uništeni. Vojna operacija je izvedena na impresivan način, uz čuvanje gradske infrastrukture i maksimalno izbegavanje ljudskih žrtava, a velikan Radenović je najzaslužniji za spasavanje života stotina civila. Komandant Radenović, tada čovek srednjih godina, bio je dugogodišnji šećerni bolesnik i u borbama je uvek nosio sa sobom zalihe insulina i čokolade. A svoje ljude, svoje borce, svoje junake, uvek je predvodio uz poklič starih srpskih oficira „Za mnom braćo“. Nikada nije govorio „Juriš“ ili „Napred marš“, uvek „Za mnom braćo“.

Povlačanjem srpske vojske i policije sa Kosova i Metohije u junu 1999., Radenović se iz rodne Metohije preselio u Kruševac. Poslednjih sedam godina života njegovo zdravstveno stanje se znatno pogoršalo, gotovo zaboravljen tokom godina štetočinske DOS-ovske vlasti. Preminuo je 29. septembra 2012. i sahranjen na Novom groblju u Kruševcu. Ali kako to biva sa narodnim junacima, za očuvanje i narastanje njegovog ugleda postarao se poznati muzičar Gavrilo Kujundžić iz Orahovca. Kujundžić mu je posvetio pesmu „Đenerale, đenerale“, po kojoj je potpukovniku Veljku Radenoviću dodeljen čin koji je za njega važio u narodu, nadimak „đeneral“.

Trebalo je da prođe decenija, pa da mu se država na odgovarajući način oduži i ovekoveči njegov podvig i žrtvu. U martu 2022. predsednik Vučić je rekao na ceremoniji svečanog otkrivanja spomenika potpukovniku Radenoviću: „Ovaj predivni spomenik kasni, mnogo kasni i pomalo sramotno kasni ... Pomalo me stid u moje i tuđe ime, u ime onih koji su brisali ovu ljudinu ili ćutali o njegovom junaštvu ... Đeneral Veljko je branio našu državu uvek tamo gde je bilo najteže... S čim ćete pored Miloša? Radenović će pred Miloša čista obraza, velikog dela, uvek praćen pesmom Kujundžića“.

Đenerale, đenerale, nek je tvojoj majci hvala,

Što junaka rodila je, da se srpstvu vrati slava.

Ta pesma pronela se i mnogo dalje od Orahovca, Prizrena i Metohije i danas je pevaju srpski rodoljubi. Zahvaljujući njemu i njegovim momcima, u Orahovcu i dalje opstaje i prkosi srpska ulica. A namučeno Zočište, harano i paljeno, i dalje ispunjava božanstveni poj pravoslavnih monaha.

I zašto priča o junaku Veljku Radenoviću, a nije nikakva prigodna godišnjica? Zato što je đeneral Radenović stao u veliki niz mitskih junaka, koji su se borili za srpski narod. Za slobodu Srbije. Za nezavisnost Srbije. Za očuvanje Srba u našoj južnoj pokrajini.

Danas su se crne ptičurine ponovo nadvile nad Srbijom, ponovo agresivno jurišaju naši spoljašnji i unutrašnji neprijatelji da razapnu, sruše i pokore Srbiju. Da u Beogradu instaliraju marionetsku vlast. No pasaran! No pasaran!!!