KOLUMNA DRAGUTINA MATANOVIĆA: Večiti spomen na Spomenka Gostića iz Republike Srpske

Zakletva Spomenka Gostića, najmlađeg borca Vojske Republike Srpske, “Malog vuka sa Ozrena”, bila je jača od straha za život. Veliki junak dečačkih godina, zakleo se na bakinom grobu da neće napustiti rodne Joviće kraj Maglaja, da će ostati sa vojskom do kraja. I izboriti se za slobodu. To je bio njegov jedini san tih ratnih godina.

Spomenko je rođen 15. avgusta 1978. u Doboju. Bio je vredno dete i uvek je priskakao u pomoć svima kome je god zatrebalo. Osnovnu školu je pohađao u Maglaju i svaki dan je tokom školske godine sa ostalom decom pešačio i do osam kilometara do škole i nazad. Početkom rata ostao je sa majkom Milenom u Jovićima, okruženim muslimanskim naseljima na prvoj liniji fronta.

Neposredno pred ratne sukobe na Ozrenu u proleće 1992. preminula mu je majka od srčane bolesti, pa je živeo sa bakom Vidom, koja je septembra 1992. poginula od granate. Sa 14 godina je pristupio Vojsci Republike Srpske kao kurir i snabdevač hrane za borce. Zbog mladosti teško su ga primili u vojsku, ali je ubrzo postao nezamenjiv borac, izvlačeći ranjenike, dovozeći municiju i hranu.

Kada je ekipa Televizije Novi Sad u oktobru 1992. posetila Ozren, Spomenko je, govoreći o svojim vojničkim danima, izjavio: “Ja sam se javio dobrovoljno da pomognem svom narodu, da oslobodimo selo od neprijatelja”.

Dva puta je lakše ranjen, treći put granata ga je na smrt pokosila. Umro je 20. marta 1993. u Jovićima. Nije mu bilo ni 15 godina. Sahranjen je na seoskom groblju Njiverak, Gornji Ulišnjak. Nevisoka planina Ozren, stisnuta između reka Bosne na zapadu i reke Spreče na severu, čuva njegov grob.

Spomenko nije dosanjao svoj san o slobodi, jer je borba za slobodu večiti ideal srpskog naroda. Mir bez slobode nije mu značio ništa! Tu zakletvu je nosio u srcu! On nije želeo ni u Pariz, ni u Beograd, gde su ga dobri ljudi zvali da pronađe mir daleko od rodnog sela. Odjekuju njegove dečačke i iskrene reči: “Ne plašim se. Nekad imam malo strah, ali savlada se i to. Uvek imam oružje. Non-stop napadaju, ali neće dugo”.

Spomenka Gostića je na Sretenje 2024. posthumno odlikovao zlatnom Medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“ predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Uspomena na ovog dečaka i njegova medalja za hrabrost spomen je na sve žrtve za Srbiju i Republiku Srpsku.

Ima u Srbiji onih kojima srpske žrtve ništa ne znače. Onih kojima Republika Srpska ništa ne znači. Onih za koje su nezavisna, slobodarska i neutralna politike Srbije kost u grlu, smetnja da srpski narod kao sužanj i sluga uđe u NATO. I da se Srbi proglase za genocidan narod. U toj bednoj političkoj porodici su zajedno đilasovci, ponoševci i marinike, ali i lažni “patriota” Miloš doktor Jovanović, sa francuskim pasošem. Svi oni imaju gazde u različitim zapadnim centrima moći. U toj antisrpskoj koaliciji u Srbiji zajedno su i projugoslovenski komunistički ološ i neoliberalna prozapadna kvazi-elita i srpsko-crnogorske ustaše i žuti petooktobarski lopovi.

Kakvu “slobodu” za Srbe svi oni žele, jasno je obrazložio neki urednik Šolakovog portala Nova S, citirajući “starog demokratu Desimira Tošića”, koji je svojevremeno izjavio da je za Srbiju “jedini spas u prinudnoj upravi Evropske Unije”. Za razliku od dečaka Spomenka i svih onih Srba koji su žrtvovali svoje živote za san o slobodi, antisrbi imaju san o neslobodi. O stranom gospodaru koji je gaulajter u Srbiji.

Zato opominju Vučićeve reči Dodiku povodom Dana RS: „Verovali smo da su teška vremena iza nas, ali plašim se da doba velikih izazova, kako za Srbiju, tako i za Srpsku tek dolazi. Ovo sam rekao, jer dobra i srećna vremena ne mogu postojati posebno i odvojeno za Srbiju ili Srpsku, takođe, vreme izazova za jedne, takvo je i za druge".