KOLUMNA DRAGUTIN MATANOVIĆ: „Lijepi njihov“ Ponoš u Skupštini Srbije

NATO agresija 1999. bila je kršenje principa nepovredivosti državnih granica, međunarodnog prava i temeljnih principa UN.

Rezultat agresije je otimanje Kosova i Metohije, dela suverene srpske teritorije. Posle petoktobarske revolucije 2000. vlast DOS-a je na Vidovdan 2001. isporučila Haškom tribunalu predsednika Miloševića, a zatim i srpsko vojno, policijsko i političko rukovodstvo koje je branillo KiM. Takođe, 2001. pustili su na slobodu više od 1800 albanskih terorista, a kada se desio pogrom 2004. na KiM nisu učinili apsolutno ništa. Na proglašenje nezavisnosti Kosova 2008. reagovali su politički nemušto, jer je sve vreme DOS samo ispunjavao želje svojih gazda sa Zapada. 

Vučić je nasledio gorući problem KiM koje je za Zapad bilo nezavisno i priznato od gotovo polovine država na svetu.  Suočio se sa posledicama katastrofalnih odluka njegovih nesposobnih prethodnika – od izmeštanja pregovora o KiM iz sistema UN i predaje u ruke EU, do postavljanja „suludog“ pitanja pred MSP, čijim odgovorom je utrt put za „nezavisnost“ KiM. Pred njim su bili teški zadaci ekonomskog preporoda Srbije, očuvanja nacionalnih interesa i  mira, ali i nepriznavanja nezavisnsti KiM. Briselski sporazum, potpisan  pre 11 godina, trebalo je  da održi mir na KiM  i obnovi poverenje između dva naroda. Danas je postalo jasno da Zapad neće,  ni politički ni ekonomski, ukoriti svoje kosovsko čedo, i da će teško zaživeti Zajednica srpskih opština, koja je trebalo da obezbedi egzistencijalnu sigurnost Srba u našoj južnoj pokrajini. 
Zato je ogavno da je na zasedanju saziva Skupštine Srbije o  KiM diskutovao političar koji skače na noge kada čuje „Lijepu njihovu“.  Hrvat Ponoš je održao pridiku o KiM-u, frajerski, držeći desnu ruku u džepu. Neverovatan bezobrazluk, jer je on svojom izjavom da Vučića treba „čerečiti“ na slučaju Banjska u suštini priznao da je za njega KiM država. I to je potvrdio rečima da ne vidi ništa sporno u tome što je Kurti zabranio dinar.

Ponoš je rođen u srpskoj porodici u okolini Knina, ali za razliku od mnogih oficira iz Republike Srpske Krajine koji su otišli da brane zavičaj tokom hrvatske agresije, on ostaje u Beogradu, kao „mastiljara“ na Vojnotehničkom institutu. Do 5. oktobra 2000. nema neki veći vojni čin, ali dolaskom na vlast DOS-a ubrzo je unapređen u čin generala.

Ponoš je osvedočeni NATO lobista, koji zasluženo nosi epitet „uništitelj srpske vojske“. U depešama Vikiliksa piše da će „reforme srpske odbrane biti u američkom interesu“ i da je u „srcu reforme sistema odbrane …. general Zdravko Ponoš“. Vašington se potrudio da Ponoš bude imenovan za načelnika Generalštaba Vojske Srbije, jer je on  „nedvosmislen oko učlanjenja srpskih oružanih snaga u NATO“. 

 Ponoš se zadršao na čelu srpske vojske dve godine i za to vreme srpska armija je ostala bez 480 tenkova, 40 aviona, 50 helikoptera i više od 10.000 vojnika. Oklopnu tehniku  prodavao je kao jeftino staro gvožđe, a omogućio je  i uništavanje više hiljada raketa „Strela“ i lansera. Smenjen je 2008., jer je po rečima tadašnjeg ministra odbrane „mimo Zakona hteo da instalira uređaj za tajno slušanje u Generalštabu“. 

Ponoš se ponosi prijateljstvom sa hrvatskim generalom Krstičevićem,  koji je komandovao u mnogim zločinačkim operacijama hrvatske vojske protiv srpskog naroda od „Maslenice“ do "Oluje".  Tokom operacije “Maslenica” ustaše Krstičevića pobili su 513 civila, od toga 40 žena i četvoro dece i silovali preko 50 srpskih žena i devojčica. 

„Utisak života“ za Ponoša su reči Tuđmana 1995. u Kninu da „završetak ,Oluje, možemo smatrati i Danom završetka hrvatskog povijesnog križa“, odnosno danom završetka ciljeva NDH. Hrvat Ponoš je zaslužio ocenu „vrlo dobro“ od hrvatske i drugih zapadnih tajnih službi. Tako je hrvatski Ponoš postao, i ostao, srpska sramota.

P.S. Aleksandar Vučić: “Srbija je nezavisna i suverena zemlja, slobodu volimo više od svega, Kosovo i Metohiju volimo više od svega. I nećemo vam nikada dati da nam slobodu uzmete”.