KOLUMNA DRAGUTIN MATANOVIĆ - Nemačka kazna za Srbe koji su rekli NE zločinačkom Trećem rajhu!

Nemačkim imperijalnim ciljevima na Balkanu tokom 20. veka najveća prepreka je bila Srbija. I srpski narod – kao najveći i „nepopravljivo zadojen“ idejama slobode i pravde.

Zato su mu Nemci namenili tokom Prvog i Drugog svetskog rata najtežu kaznu – totalno istrebljenje! Ali, kao što se Srbi nisu pokorili Habzburzima, tako nisu klekli ni pred Hitlerovim Trećim Rajhom. Nemci su u jednom bili u pravu: narod koji je, za razliku od svih drugih, pred najmonstruoznijom mašinerijom smrti u istoriji, iznedrio čak dva pokreta otpora, može biti samo istrebljen. Nikada pokoren!

Nakon Sarajevskog atentata 1914. austro-ugarske vlasti su odmah organizovale pogrome nad srpskim življem. Najveće zločine nad Srbima počinili su u Sremu i Bosni i Hercegovini. Uglavnom ih je sprovodila hrvatska i muslimanska rulja i mađarska žandarmerija, ali arhitekte zločina bili su austrijski Nemci. Obesili su na hiljade nevinih Srba širom Bosne i Hercegovine. Kada je Austro-Ugarska napala Srbiju, u Mačvi i Podrinju su Srbe klali i vešali bez obzira na uzrast i pol. Silovali su žene, spaljivali čitava sela, ostavljajući krvavi trag kakav ni Turci nisu za pet vekova. Organizovali su niz koncentracionih logora, poput onih u Aradu i Doboju, gde su pobili na desetine hiljada Srba. Zločinima se 1915. priključilo i Nemačko carstvo, pa su civili i ratni zarobljenici stradali u logoru Kuberg, zloglasnom kazamatu u blizini Ulma.

Bio je to samo uvod u još veće zlo Drugog svetskog rata. Nemački firer Adolf Hitler smatrao je Srbe isključivim krivcima za puč od 27. marta 1941, kada su rekli – NE zločinačkom nemačkom Rajhu! Zbog toga su bili surovo kažnjeni. Napad na Kraljevinu Jugoslaviju počeo je 6. aprila varvarskim bombardovanjem Beograda, tokom kojeg je ubijeno više od 2.000 civila i uništeno 6.700 objekata. Kada su Srbi u leto 1941. postali prvi narod koji se u okupiranoj Evropi digao na oružje, Nemci su reagovali uredbom koja je postojala samo u okupiranoj Srbiji – za jednog ubijenog nacistu streljali su 100 srpskih civila, za ranjenog 50. Tako je u Kragujevcu od 19. do 21. oktobra streljano 2.796 civila, među kojima više stotina đaka. Streljali su i 6.000 srpskih civila u Kraljevu, a na desetine hiljada Srba su usmrtili u logorima Banjica, Topovske šupe, Borski rudnik, niški Crveni krst... Ne zna se broja nevinih Srba silom odvedenih da umru u logorima Dahau i Mauthauzen.

Pored Srbije koja je bila pod njihovom direktnom kontrolom, Nemci su počinili i veliki broj zločina nad Srbima u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Zajedno sa Hrvatima su u leto 1942. pobili oko 20.000 Srba na Kozari. O tome je ostavio zapis nemački general Glez fon Horstenau: „U leto smo očistili Kozaru, da tako kažem, do poslednjeg čoveka, kao i do poslednje žene i deteta”. U Crnoj Gori, najbrutalniji zločin nad srpskim narodom desio se juna 1943, u selu Velika kod Plava. Tada su SS divizija „Princ Eugen“ i njeni muslimanski saveznici izmasakrirali 428 stanovnika, mahom nejači. 

Nemci su aktivno pripomagali svojim hrvatskim, bošnjačkim i drugim “saveznicima” da čine to isto. Da nije bilo nacističke Nemačke ne bi bilo ni genocida Hrvata nad srpskim pravoslavnim narodom u NDH. Hrvati su Nemce nadmašili po okrutnosti i zverskim zlodelima, dok su nemački nacisti zločine činili bez mnogo emocija. Radili su to onako, rutinski, nemački pedantno. 

Ova njihova osobina vidi se i danas – kada srpski, najstradalniji narod na ovim prostorima, proglašavaju za genocidan. Hladno, rutinski, i bez emocija. To im je posao. Krvnih naslednika onih Nemaca koji su pre osam decenija svoj genocidni posao radili pod geslom – 100 Srba za jednog Nemca.

U bespoštednom antisrpskom stilu poslednji nemački car i poslednji glavni diplomata Helmuta Kola razlikovali su se samo po nijansama. Nakon smrtonosnih pucnjeva na austrijskog prestolonaslednika 28. juna 1914. u Sarajevu, car Vilhelm II ohrabrio je habzburškog monarha rečima: „Sa Srbima se mora obračunati, i to brzo… Srbija mora nestati“. A nemački ministar spoljnih poslova Klaus Kinkel u maju 1992. izjavio je: „Srbija mora biti bačena na kolena“.

 Nemci, zbog čijih je zlodela u Drugom svetskom ratu uveden pojam genocid 1945. sa značenjem namere da se izbriše i potpuno ukloni nacija, zemlja ili određena etnička grupa, otvoriće raspravu u Njujorku o „genocidu“ u Srebrenici. Oni čija je parola bila – 100 Srba za jednog Nemca – nazivaju zločine u Srebrenici genocidom, iako su srpske trupe dopustile da, 25.000 od 33.000 ljudi koji su bili u Srebrenici, slobodno pređu na bezbednu teritoriju.

Zato predsednik Vučić s pravom kaže: „Silni su oni koji su protiv nas, ali Srbija je naša najveća svetinja. Mnogo je laži, ali je istina jedna i večna. Naša trobojka će se ponosno vijoriti u Njujorku, a pod njenim okriljem će novu energiju u zalaganju za pravedniji svet naći sve slobodarske zemlje“.

Ostavite komentar

Pošalji komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.