KOLUMNA DRAGUTINA MATANOVIĆA: Hrvati uvredljivo napadaju Vučića, a zverski su ubili njegovog dedu antifašistu

Kolumna Dragutina Matanovića koju morate pročitati.

Bio je veliki zločin u Srebrenici 1995, gde je ubijeno između 4.000 i 8.000 isključivo muškaraca, ali to nije bio genocid, ma šta tvrdili zapadni moćnici. Na glasanju u Savetu bezbednosti UN odnos je bio 84 država za rezoluciju, dok je 109 zemalja bilo protiv, uzdržano ili nisu prisustvovali sednici. Ne postoji demokratska institucija na svetu gde bi ovakvo glasanje bilo legitimno i važeće. Odmah su reagovale hrvatske ustaše i u svojoj bezumnoj mržnji prema Vučiću nazvale ga "evropeiziranim četnikom" i "političkim zlom". Zato što se borio i nije sagnuo glavu pred celim kolektivnim Zapadom.

Moj prijatelj, istoričar Nemanja Dević, nedavno je napisao tekst "Vučići iz Čipuljića", potkrepljen istorijskim dokazima i dokumentima, na temu stradanja porodice predsednika Srbije u genocidu u NDH. Zato ga je jedan srpski opozicionar nazvao „dvorskim istoričarem“. Koliko samo morate da mrzite Vučića i svoju zemlju da biste tako okarakterisali istorijske činjenice, koje protivureče lažima ustaškog „tiska“ i domaće antisrpske opozicije.

Porodica Aleksandra Vučića poreklom je iz Bosne, iz sela koje je strašno nastradalo u genocidu Hrvata 1941-1945 godine. Njegov deda Anđelko rodio se u Čipuljiću kod Bugojna, gde je skoro svaka srpska porodica za vreme ustaške strahovlade bila zavijena u crno. Njih, ne štedeći ni decu, nisu ubijali Nemci ili Italijani, već komšije Hrvati – rimokatolici. Žrtva je bio i Anđelko Vučić. On je bio ugledan predratni trgovac, po sećanju savremenika jerusalimski hadžija, rusofil, vernik. Među prvim Bugojancima je odveden od svoje kuće zato što je, kao jedan od najuglednijih Srba, proslavio praznik antifašizma 27. mart i potom je ubijen na, do danas nepoznatoj, lokaciji. Sa njim, tog maja 1941, ubijeno je bar još 20 srpskih trgovaca i zanatlija. Porodica Vučić zatim je proterana u Srbiju, gde se, u izbeglištvu, rodio i Anđelko Vučić mlađi – po srpskom običaju posmrče je dobilo ime svog oca. Godinu dana pre “hrvatskog proljeća” – zlokobne najave da se priprema novi genocid nad Srbima, 1970, Anđelko je dobio i sina Aleksandra, sadašnjeg predsednika Srbije.

Aleksandar Vučić je rastao sa saznanjem da su mu preci ubijeni samo zato što su bili pravoslavni Srbi. I da je njihovu sudbinu podelilo više stotina bugojanskih Srba. Neki su bili zaklani, neki ubijeni maljem i bačeni u jamu, neki streljani, a neki čak i živi spaljeni, kao na lomači.

“Da se Srbima nikad ne ponovi 1941”! To je bio poklič Srba iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske na početku ratova 1990-ih. Tamo gde je srpska teritorija u ratu omeđena, kao što je bio slučaj sa Republikom Srpskom, naš narod je opstao. Očuvao je svoje običaje, veru i tradiciju. Tamo gde srpske države nije bilo, narod je izložen stradanju od ljudi sa istim oznakama kao i u Drugom svetskom ratu. Od 9.000 Srba u opštini Bugojno, posle muslimansko-hrvatskog etničkog čišćenja, dve decenije kasnije ostalo ih je jedva nešto više od 300. Iste sudbine bili su i Srbi u okolnim gradovima: u Livnu, Kupresu, Donjem Vakufu... I sve do Knina i Republike Srpske Krajine.

Predsednik Vučić ovaj deo istorije, koji je i lično proživeo, dobro poznaje. Upravo zato je bio inicijator i pokazuje istrajnost u čuvanju sećanja na nacionalne tragedije koje smo preživeli. Sećanje na NDH i „Oluju” ne sme da nestane, zbog poštovanja prema nevinim žrtvama, ali i zbog pouke novim naraštajima. Ipak, može li iko da zamisli da komemoraciju ovim srpskim žrtvama, ili snimanje filma o njima, organizuje danas bilo koja vlast u Srbiji – osim one na čijem čelu se nalazi Vučić?

Ovo znaju i u Srbiji i u “regionu”. Zato je u Beogradu lansirana priča da je Vučić izmislio da su njegovi preci nastradali u genocidu hrvatskih ustaša. U Zagrebu su zdušno prihvatili ovakvu priču, forsirali je u medijima, a na želju srpskog predsednika da obiđe najveći srpski podzemni grad i hrvatsku fabriku smrti, Jasenovac, odgovorili zabranom. Za tako nešto imaju – ne samo prećutnu – podršku svojih mentora iz EU, jer je njima važno da srpsko sećanje izbledi i da se prošlost izbriše. Da zgasne istorijska svest o Jasenovcu, NDH i genocidu Hrvata. I da genocid ne bude 700.000 ubijenih u Jasenovcu, već da genocid bude od 4.000 do 8.000 ubijenih u Srebrenici. I zbog toga će, i Sarajevo i Zagreb i njihovi mentori, ujediniti sve snage da sruše Vučića. A da na vlast u Srbiji dovedu marionetski režim koji će ove laži uneti i u istorijske udžbenike.

Pred nama su teški dani i iskušenja. Ali, nikakvih “oluja” više neće biti. Zato je od ključne važnosti da na svaki način, mudro i strpljivo, očuvamo ono što 1941. nismo imali: srpsku državu. Sa Vučićem kao liderom Srbije taj put je zagarantovan.

P.S. Aleksandar Vučić: „Mi jesmo jedinstven narod i to nam nikada neće moći da oduzmu. Više od 200 godina to pokušavaju i nisu uspeli da promene“.