KOLUMNA DRAGUTINA MATANOVIĆA: Na Vidovdan sve se vidi

Za srpski narod Vidovdan predstavlja jedan od najvažnijih datuma u istoriji. Za taj dan vezuju se najveće dileme i iskušenja, najveća herojstva i izdaje, najveće pobede i porazi. Istorija srpskog naroda teče i prelama se od Vidovdana do Vidovdana.

U srednjovekovnoj Srbiji kult Svetog Vida isprva se javlja u primorskim oblastima, a brojni rukopisi, kao i freska u Pećkoj patrijaršiji, svedoče da je kult Svetog Vida bio prisutan među pravoslavcima. Tek nakon 1389. godine Vidovdan postaje jedan od temelja srpskog identiteta. Na Kosovu 1389. srpski narod je pod svojim knezom Lazarom odabrao da se bori, ako treba i da pogine. Ali da u tom boju pogubi i turskog sultana. Jedinog turskog sultana koji je ikada igde poginuo na bojnom polju. „Bolje smrt u podvigu nego život u sramoti“, to je postao tajni kod Srba koji se ispoljavao vekovima. To nekada možda nije bilo najisplativije, nekada ni najmudrije, ali je bilo tako. Junački i pravedno. Na Vidovdan, dan kada se sve vidi, branjena je srpska civilizacija i kultura, srpska posebnost.

Srbija, koja je na Kosovu izgubila svu snagu, morala je da prihvati status turskog vazala. Stoga je u narodnoj tradiciji ostalo zabeleženo da su Srbi na Kosovu doživeli poraz, ali iz tog poraza će se vekovima kasnije rađati sve srpske pobede. Zahvaljujući patrijarhu Danilu III i despotu Stefanu Lazareviću, kult kneza Lazara i kosovskih junaka brzo se proširio i ukorenio među čitavim srpskim narodom. Govori vladike Petra I Petrovića Njegoša uoči bitaka kod Martinića i Krusa 1796. godine, kao i činjenica da ni jedan Srbin nije želeo da izostane u oslobađanju Kosova tokom Prvog balkanskog rata, nedvosmisleno ukazuju da su Srbi, tokom borbe za oslobođenje od turskog ropstva, duhovnu snagu najviše crpeli iz Kosovskog zaveta.

Značaj Kosova i Vidovdana za Srbe vrlo brzo su uočili njihovi neprijatelji. Stoga su Vidovdan koristili kao pogodnu priliku da Srbima nanesu teške i ponižavajuće udarce. Tako je Austro Ugarska namerno insistirala da Srbija baš na Vidovdan 1881. godine potpiše tzv. Tajnu konvenciju, što je bila cena austrougarske podrške nezavisnosti Srbije na Berlinskom kongresu. Srbija se ovom konvencijom obavezala da neće moći da zaključuje bilo kakve ugovore sa drugim državama bez saglasnosti Beča.

Austrougarska je ponovo pokušala da ponizi Srbe na Vidovdan 1914, kada je bila najavljena poseta prestolonaslednika Franca Ferdinanda Sarajevu. Za Srbe je to bila velika provokacija, pre svega zato što je tog dana trebalo prvi put da se okupe na oslobođenom Kosovu. Srbi iz BiH, koji su decenijama bili ugnjetavani, odgovorili su pucnjima Gavrila Principa, čime je Austrougarska konačno dobila povod da napadne Srbiju. Međutim, bio je to i početak kraja velikog i moćnog Bečkog carstva.

Vidovdan je imao značajno mesto u kulturnoj politici Kraljevine Jugoslavije, ali je
sistematski potiskivan nakon dolaska komunista na vlast. Takva politika trajala je sve do
Slobodana Miloševića, kada se obeležavalo šest vekova od Kosovske bitke. Miloševićev
govor na Gazimestanu označio je zenit njegove popularnosti. Ali i prvi put jasno
oslobađanje od „jugoslavenskog“ bunila i okova lažnog „bratstva i jedinstva“, sračunatog
da se zaboravi genocid Hrvata nad Srbima. Milošević nije shvatio da pad Berlinskog zida
znači uspostavljanje globalnog poretka Pax Americana i da je Rusija tigar od papira. Zato
su pod dirigentskom palicom Zapada drugi narodi u Jugoslaviji krenuli u secesionizam i
izazivanje građanskih ratova.

 Zbog protivljenja unipolarnom svetskom poretku, Zapad je tokom devedestih žestoko kažnjavao srpski narod. Uprkos ratovima, sankcijama i agresiji NATO pakta 1999, Srbija nije pristajala da postane kolonija Zapada. Međutim, dolaskom DOS-a na vlast petooktobarskim prevratom, Srbiji je uništena vojska, privreda, prosveta. I njen suverenitet. Sramotili smo se isporučivanjem naših predsednika i državnika na Vidovdan, dušmanima smo dali svoje generale i vojnike da ih haški kadija tuži i da im haški kadijasudi. Ćutali smo o našim obeščašćenim sestrama i raspetim dedovima, samo da ne bismo uznemiravali komšije i da ne bismo kopali po starim ranama. Dozvoljavali smo da nam falsifikuju istoriju, i takvu je, nakaradnu učili, samo da u tuđim očima izgledamo ravnopravno.

Dolaskom Aleksandra Vučića na vlast 2012, počelo je nacionalno buđenje srpskog naroda. Počelo je obeležavanje godišnjica velikih tragedija i pobeda srpskog naroda – od NATO agresije na Srbiju, bitaka na Košarama i Paštriku, proboja Solunskog fronta, do ustaških zverstava u Jasenovcu. Počelo je građenje politike slobodarske, nezavisne i samostalne Srbije, koja ide putem ka EU, ali poštujući istorijske prijatelje i velike globalne sile, Rusiju i Kinu. Počela je istinska pomoć i podrška Republici Srpskoj, uzdignuta na pijedestal herojskom borbom Vučića u Njujorku protiv rezolucije o Srebrenici.

P.S. Aleksandar Vučić: „Vidovdan je najvažniji znak i simbol na nacionalnom nebu, onom ispod koga se okupljamo i tražimo način da postojimo. Bez njega, uz istoriju kakva je bila naša, odavno bi se utopili u druge veće narode ili rasuli na sitna plemena“.