KOLUMNA DRAGUTINA MATANOVIĆA: O istini i litijumu

U današnjem svetu, posebno u vremenu tiranije društvenih mreža, istina postaje nevažna. Empirijske činjenice su predmet diskusija i osporavanja. Naučne studije i zakoni predstavljaju samo mišljenja pojedinica ili grupe ljudi. Sve je postavljeno naopačke i izvrnuto.

Naprimer, istorija genocida. Pored Holokausta, u 20. veku je počinjen veliki broj sličnih zločina protiv čovečnosti, koji podrazumevaju potpuno ili delimično uništenje neke etničke, rasne ili religijske zajednice. To su zločini i zverstva koji se prema rezoluciji Generalne skupštine UN iz 1948. nesumnjivo mogu okarakterisati kao genocidi.

Britanski genocid u Indiji sa više desetina miliona mrtvih. Nemački genocid u okupiranim zemljama tokom Drugog svetskog rata sa oko 30 miliona žrtava. Belgijski genocid u Kongu gde je stradalo između 10 i 15 miliona ljudi. Međutim, nijedan od ovih stvarnih genocida nije zvanično tako i proglašen. Ali je zato, preglasavanjem u UN, veliki zločin i ubijanje između 4.000 i 8.000 Bošnjaka u Srebrenici proglašeno za genocid. Rezolucija o Srebrenici je usvojena isključivo da bi se srpski narod kaznio zbog svoje slobodarske politike.

Slično je i sa srpskim jadaritom, rudom iz koje se dobija litijum. Istina i činjenice se guraju pod tepih, a kobajagi ekolozi i opozicija argumente izvlače iz „Zone sumraka" i „Trećeg oka".

Nova svetska tehnološka revolucija je punoj brzini i u tom lancu napretka litijum igra izuzetno važnu ulogu. Srbija ne sme da zanemari ovu činjenicu. Zato toliko galame Hrvati, Albanci i mnogi antisrbi oko srpskog litijuma. Znaju da njegova eksploatacija vodi Srbiju u skokovit ekonomski razvoj. Sa 58.000 tona godišnje proizvodnje od 2030, Srbija bi proizvodila litijumskih baterija za oko milion električnih vozila. Postala bi moćni saveznik Evrope na putu energetske tranzicije.

Akademik Vladica Cvetković povukao se sa političkih protesta protiv rudarenja litijuma koje predvode Šolak i Đilas. Još pre deset meseci on je izjavio da se „mnogo toga koristi kao antirudarska priča" i da se rudarstvu, važnom industrijskom sektoru, „podmeću klipovi". Profesor Rudarsko-geološkog fakulteta Dinko Knežević tvrdi da je, na osnovu mnogih podataka, analiziran mogući uticaj rudnika litijuma u dolini Jadra na životnu sredinu i zaključeno je da su predviđene tehnologije i mere zaštite dovoljne da rizike svedu na zakonima propisane norme. Nemački list „Cajt" je o planovima za rudarenje jadarita razgovarao sa stručnjacima nemačkog Saveznog zavoda za geologiju i prirodne resurse. Njihova procena je: „Proces rudarenja u podzemnom rudniku u principu uporediv je s drugim podzemnim rudnicima, na primer sa iskopavanjem kalijumove soli u Nemačkoj. I tamo poljoprivreda može i dalje da se odvija na površini, iznad podzemnih rudnika i u blizini rudnika".

Nevažno je sve to za pojedine estradne umetnike i novokomponovane „ekologe". Glumica Svetlana Bojković izbacuje budalaštinu da će se u Srbiji otvoriti 50 rudnika. Kasnije, jedan opozocionar na mitingu fantazira o 150 rudnika. Toj kakofoniji lagarija pridružili su se i neki srpski „stručnjaci". Dragana Đorđević i saradnici objavljuju rad o jadaritu, monstruozno manipulišući činjenicama. Autori beskrupulozno lažu da je površina koju bi projekat zauzeo iznosi između 2.031 i 2.431 hektara, dok javno dostupni podaci pokazuju da područje sa rudnikom i postrojenjem za preradu obuhvata svega 220 hektara. Izmišljaju da će postojati industrijski tečni otpad, a ne kako je predviđeno čvrsti otpad.

I sve se svodi na dezinformacije i teorije zavera - o sumpornim kišama, deci koja će se rađati sa dve glave, zagađenim česticama koje će stizati do najudaljenijih gradova.

Nebojša Petković iz Gornjih Nedeljica, kaže da je „EU licemerna jer podržava diktatora u Srbiji". Roditelji tog Petkovića su svojevremeno prodali zemlju Rio Tintu za veliki novac. A on odbija razgovor sa Vučićem. Nisu važni argumenti i nije važno šta kažu stručnjaci za rudarstvo, važno je da se Petković pridruži onima koji bi da sruše Vučića i uzmu vlast na ulici. Poput Bobana Bogdanovića, Kurtijevog plaćenika, koji preti da će obesiti Vučića i da Srbija ide u građanski rat.

Razgovor predsednika Vučića u Malom Zvorniku je politički gest bez presedana, ne samo u Srbiji. Vučić je u otvorenom četvoročasavnom razgovoru pokazao da nema problema da na terenu direktno razgovara sa ljudima, da na strpljiv način sasluša njihove probleme i predloge, ali i da argumentovano i uspešno brani svoju politiku. U obraćanju javnosti u Palati Srbija Vučić je rekao: „Biću najgori mogući policajac za Rio Tinto. Gori ću im biti ja nego svi oni koji su se tobože borili protiv njih, a u stvari su želeli da se bez izbora dočepaju vlasti". I to je suština - njegova borba za istinu, za razgovor u društvu kako Srbija ne bi propustila svoju veliku razvojnu šansu.

P.S. Aleksandar Vučić: „Mene više zanima da vidim kakve su mere zaštite, kakva će nam biti životna sredina. Hoću to da čujem i od stranih i domaćih stručnjaka da bih ja mogao da idem u narod i kažem šta je najbolje za zemlju".