Kolumna Dragoljuba Kojčića: Pod čekićem aparthejda

Istraživačima aparthejda, koji nisu spremni da budu jeftine apologete političkih interesa, Kosovo i Metohija je danas prostor da svoja zapažanja i zaključke mogu da posmatraju i izvode in vivo. To isto važi i za oportunistički zanemele intelektualce koji po moralnoj odvažnosti nisu ni blizu Sartra, Rasela ili Markuzea. Ali, taj glas danas dopire samo iz usta i pera Petera Handkea

Konvencija koju je usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija 1973. godine prepoznaje aparthejd kao jedan oblik zločina protiv čovečnosti i definiše ga kao sistematsko ugnjetavanje koje na organizovan način sprovodi vladajući režim ili jedna grupa nad pripadnicima druge identitetske grupe. U spektru akata koji se navode pominju se ubistvo, ograničavanje sloboda i dostojanstva, neosnovano hapšenje ljudi i vršenje nasilja, nehumani uslovi života i, da izdvojimo, sprečava se učešće ugnjetene grupe u političkom, društvenom i kulturnom životu, uključujući religiju i religijske običaje. Takođe, sprečavaju se pravo na rad, slobodan ulazak i izlazak iz zemlje i pravo na mirno okupljanje i udruživanje. Rimskim statutom Međunarodnog krivičnog suda 2002. godine potvrđene su ove kvalifikacije.

Svi pobrojani oblici aparthejda očigledni su u ponašanju koje prema pripadnicima srpskog naroda sprovode privremene institucije samouprave koje je 2001. godine uspostavio Unmik.

Treba li da se podsećamo svih zlodela prema građanima srpske nacionalnosti – ubistava, atentata na decu i ranjavanja, prebijanja, neosnovanih hapšenja i izmišljenih optužnica, upada u privatne kuće i manastire, privođenja bivšeg direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića, sprečavanja ulaska na Kosovo i bogosluženja poglavara Srpske pravoslavne crkve Nj. s. patrijarha Porfirija i drugih episkopa, konstantnog rušenja srpskih grobalja i hramova, ukidanje političke volje Srba kontejnerskim izborima i, naravno, ukidanja dinara, bez kojeg je zaustavljen život srpske zajednice i, kao nedvosmisleni pokazatelj da su sve ove mere usmerene na etničko čišćenje – 11 godina odbijanja da se uspostavi Zajednica srpskih opština, što je minimalni uslov za opstanak Srba na ovom prostoru.

Studija „Prevazilaženje aparthejda” (Overcoming Apartheid), univerziteta u Mičigenu (2005), koja se bavi istorijatom aparthejda u Južnoj Africi i njegovim prevazilaženjem, navodi da je u periodu od 1960. do 1983. godine oko tri i po miliona ljudi nasilno preseljeno iz svojih domova. Da li su 40.000 Srba iz Prištine 1999. godine napustili svoja stoletna ognjišta i svoje stanove iz zabave? Ili opet kod međunarodnih istraživača ne važe isti kriterijumi za pripadnike srpskog naroda i zaključak da smo na Kosovu i Metohiji žrtva klasičnog aparthejda?

Za sve one koji se bave proučavanjem ovog oblika zločina protiv čovečnosti trebalo bi da bude upozorenje da svaka pristrasnost ili zatvaranje očiju pred vladavinom aparthejda, a prema političkim simpatijama, predstavlja takođe aparthejd. Kao i u svim ostalim slučajevima selektivne primene prava i pravde, isto tako predstavlja zločin ignorisanje i teorijsko diskriminisanje jedne identitetske grupe zato što je drugačija ili se ne uklapa u nečiju sliku sveta ili u nečije interese. Svedok koji ćuti je saučesnik.

Istraživačima aparthejda, koji nisu spremni da budu jeftine apologete političkih interesa, Kosovo i Metohija su danas prostor da svoja zapažanja i zaključke mogu da posmatraju i izvode in vivo. To isto važi i za oportunistički zanemele intelektualce koji po moralnoj odvažnosti nisu ni blizu Sartra, Rasela ili Markuzea. Ali, taj glas danas dopire samo iz usta i pera Petera Handkea.

Pravo je pitanje koliko se ponašanje režima Albina Kurtija i muk svetske intelektualne javnosti, pa i kosovskih intelektualaca koji ne mogu biti amnestirani od odgovornosti za ćutanje pred očiglednim, uopšte uklapa u civilizacijske vrednosti?

Imanuel Kant u svoje dve formulacije kategoričkog imperativa nalaže: „Postupaj uvek tako da maksima tvoje volje u svako doba može da bude princip opšteg zakonodavstva.”

Da li aparthejd koji kosovski Albanci sprovode prema Srbima i u najperverznijoj optici može da se zamisli kao zakonodavno pravilo makar u jednom ćošku ove planete, a kamoli kao univerzalno pravilo? Da li su korifeji etičke i pravne teorije modernog sveta preskočili Kantovu „Kritiku praktičkog uma” i biblijsku zapovest da ne činiš drugome ono što ne želiš da drugi tebi čini? Ili je neka politička volja iz „1984” to amputirala iz njihove svesti. A u drugoj formulaciji kategoričkog imperativa kaže Kant: „Postupaj tako da ljudskost u svojoj ličnosti tako i u ličnosti svakog drugog uzimaš kao cilj, a ne samo kao sredstvo.”

Pitanje je kako to da u albanskom delu kosovskog društva ne čujemo ni jedan jedini glas kritike na račun odnosa režima prema Srbima i pripadnicima drugih nealbanskih naroda. Ili oni, kao i njihovi politički pokrovitelji ne poštuju ljudskost u drugome. Ako je to tako, onda ovo više nije lokalni nego svetski problem: Ko može da sebe smatra civilizovanim bićem, a žmuri pred aparthejdom koji na Kosovu i Metohiji prema Srbima sprovodi režim Albina Kurtija?

Najzad, da li aparthejd, plus surovi oblici terora koji na Kosovu sprovode privremene institucije, mogu da budu prihvatljiva slika za one zemlje koje su priznale Kosovo posle gaženja sopstvenog principa „standardi pre statusa”? Ili je kod njih prihvatljivo da aparthejd bude neproblematično stanje za priznanje?

Ili baš nijedan kosovski Albanac iz brojne dijaspore u Švajcarskoj nije obavestio Kurtija da postoji zadužbina teologa Hansa Kinga za univerzalnu etiku. Ako nema važećih etičkih regula iz sekularne ili religijske sfere, ako se ne uviđa univerzalnost ljudskog bića, onda je sve dozvoljeno. Juče su žrtva bili Afrikaneri, danas Srbi, a sutra svi koji se ne poklone hegemonu i njegovim izvođačima radova.

Politički filozof Dragoljub Kojčić