KOLUMNA DRAGUTINA MATANOVIĆA: Divljanje opozicije u Narodnoj skupštini

Jučerašnje divljanje opozicije u Narodnoj skupštini bilo je očekivano.

A simbol njihove politike je poslanik Đorđe Stanković, koji je svojevremeno u Strazburu tražio stranu intervenciju u Srbiji, a juče je krenuo da se fizički obračunava sa ženama na galeriji Skupštine i to upravo na Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.

Narodna skupština kao srpski svetionik demokratije

Prvi zakon o Narodnoj skupštini Srbije donet je 28. oktobra 1858, a sednice Skupštine održavane su i za vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka 1804–1817. Sačuvane su i stenografske beleške Narodne skupštine održane na Krfu 28. avgusta 1916. godine. Za više od vek i po istorije parlamentarizma u našoj zemlji ovaj visoki dom uvek je bio pojam ozbiljnosti i odgovornosti, mesto donošenja važnih zakona za život Srbije.

I posle obnavljanja višepartizma 1990. u Skupštini su sedeli uvaženi profesori, akademici, pravnici, ekonomisti, doktori, filozofi… Bez obzira na pojedine žučne rasprave, to je bio kvalitet parlamentarizma koji današnja „pajser opozicija” može samo da sanja.

A onda je došao peti oktobar 2000. godine. Skupštinu su varvarski poharali pripadnici „demokratske opozicije”, što čak nisu učinili ni nacisti kada su 1941. upali u srpsku prestonicu. Zapalili su razulareni dosovci zgradu Parlamenta, pokrali vredne slike i nameštaj. Tada su zajedno sa operativcima stranih službi nasiljem preuzeli vlast u Srbiji.

Besprizorna neodgovornost i bahatost opozicije u Narodnoj skupštini

Jučerašnji nasilni rukopis opozicije bio je isti kao i pre 24 godine. Duvanje u pištaljke, dreka, pištanje u vuvuzele, guranje, šaketanje, čupanje mikrofona, razbijanje ekrana za vođenje sednica. I besomučno polivanje poslanika neistomišljenika vinom iz flaše, što je učinila Marinika Čobanu Tepić. A njen šef Đilas hvatao je ljude za kragnu, što mu nije prvi put. Poslanici vladajuće koalicije su ipak prošli bolje od Đilasove žene, koja je bila žrtva prebijanja ovog nasilnika zajedno sa svojim ocem.

Opozicija je svaku tragediju u Srbiji koristila isključivo za svoje političke ciljeve. Posle tragedije u Novom Sadu protesti su radikalizovani, pa je na 19 mesta došlo i do fizičkih obračuna između građana koji su protestovali. Maltretiranje građana i ugrožavanje slobode kretanja su odraz političke nemoći opozicionih lidera. I njihove tačne procene da vlast ne mogu nikako da osvoje na demokratskim izborima. Zato je logičan sled događaja jučerašnje zasedanje Narodne skupštine i pokušaj opozicije da se nasiljem, bahatim i prostačkim ponašanjem ona odloži.

Razlozi za ludilo antisrpske opozicije

Miloš Francuz Jovanović kaže da živimo u „vanrednom stanju” i da zato ne daju da se održi sednica Skupštine. Zašto vanredno stanje? Zato što Srbija ekonomski napreduje najbrže u istoriji, zato što će BDP u 2024. biti 82 milijarde evra, za razliku od 32 milijarde pre samo desetak godina? Ili zato što će do kraja 2025. prosečna plata biti 1.000 evra, a do kraja 2026. biti izgrađeno novih 380 kilometara auto-puteva i brzih saobraćajnica? Miloš Francuz nije pominjao vanredno stanje kada se Crna Gora otcepila, ni kada je 2008. proglašena nezavisnost KiM, ni kada je bez posla ostalo 550.000 radnika. Ali njegove reči potvrđuju nešto važnije – da strani faktor stoji iza pokušaja izazivanja haosa i rušenja stabilnosti Srbije.

Ponovo vidimo, kao i 5. oktobra, organizovanu, spolja sponzorisanu, opremljenu i obučenu grupu za rušilačke proteste, ogoljeno nasilje i destabilizaciju Srbije. Za strane gazde, koje ubacuju desetine miliona evra godišnje za podrivanje Srbije, nedopustiva je nezavisna politika koju vodi predsednik Vučić. Nedopustivo je i ono što je izgovorio za britanski Bi-Bi-Si u emisiji „Hard tok”: „Ne sedim na dve stolice, kao što vidite, sedim samo na jednoj, srpskoj stolici.”

A razlozi vandalizma opozicije su višestruki. Strah od toga što se globalna dominacija liberalnog poretka u svetu ruši kao kula od karata. Strah od dolaska Donalda Trampa u Belu kuću. Strah da će Ilon Mask drastično skresati troškove NED-a i USAID-a – najjačih izvora finansiranja svih NVO u svetu, a time i u Srbiji. I konačno strah da će u tom globalnom tumbanju presušiti fondovi tajkuna Šolaka.

Svet koji su gradili centri moći navikli da im Srbija uvek bude laka meta za udaranje – sada tone na naše oči.

Neskrivena radost kod srpskih neprijatelja

Scenama nasilja u Parlamentu obradovali su se Hrvati ustaše i njihovi mediji za koje je ekonomski napredak Srbije smrtna kazna. Seire „Slobodna Bosna”, džihadistički ekstremisti u BiH, Kurtijeva vlast i svi neprijatelji iz EU.

Antisrpsku opoziciju nije zanimalo što je na dnevnom redu bilo usvajanje budžeta i povećanje penzija za 11 odsto, plata između 8 i 11 procenata, kao i podrška porodicama sa decom i podsticaji za poljoprivrednike. Umesto toga, antisrpska opozicija urla „Hoćemo rat”, dok Vučić i njegove pristalice kažu – „Nećemo rat, hoćemo rad”.

Nije im uspeo plan. Srbija nije stala i neće stati, kako oni žele. Varaju se oni koji misle da građani ovo ne vide. Oni koji veruju da mogu narod opet da prevedu žednog preko vode. Oni koji se oslanjaju na primitivnost i siledžijsko divljaštvo, a ne na rad, politički program i ideje.

P.S. Aleksandar Vučić: „Život i srpski narod, bez obzira na to kroz šta su prošli, pobedili su i pobeđivaće i u budućnosti. ”