Kolumna Ivana Radovanovića: Četke i metle

Nikada, u istoriji, toliki broj ljudi, nije tako dobrovoljno pristao da njima, njihovim glavama, njihovim postupcima, upravljaju beslovesna deca, piše u svojoj kolumni za euronews.rs Ivan Radovanović.

To je sve šta ima da se kaže o Slaviji, na koju su odrasli, ozbiljni ljudi juče potrčali, kao nekada Indijanci na sajam staklenih perli. 

Šta su očekivali, od studentskog performansa? Od klinaca čije zahteve niko živ ne razume, pa ni oni sami.  

Odakle bilo kome ideja da đaci i studenti treba da budu “zvezda vodilja”, da su oni “naša kičma”, da su nas “probudili”… Koji to mozak javno priznaje da nije znao svetlo da upali, da kičmu nije imao, i da je spavao, mrtvim snom, godinama?  

Pa, stvarno, šta ste radili, braćo i sestre, i da li ste normalni, kada su vam vaša deca i vaši đaci - “zvezda vodilja”? Mudraci sa istoka vam oni, koji još ništa ne znaju, i sada još treba i da vam objasne? Šta? Da će On da se rodi 25. decembra, to jest 7. januara, i da će odmah zatim da vas spase? Niste primetili, evo nekih dve hiljade godina, da i ne ide to baš tako.

Odakle vam ideja da, oduševljeno, pristanete da vas uče oni koje bi vi trebalo nečemu da naučite? Na primer, tome da bi dosta nenormalna bila država u kojoj studentski plenum, šta god da je to, odlučuje ko će u zatvor, a ko na slobodu?! U tome biste da živite? Pa probajte i u kolhozu, taman je za vas. 

Tamo bar ne morate deci da pričate da nije baš dobra zemlja u kojoj tužilaštvo dozvoljava da neko sa strane prčka po dokaznom materijalu (a dokumentacija jeste dokazni materijal)? Pričaće im drug komesar da je to sasvim ok, pre nego što ih potera u logor, samo da on vidi dokaze, pre suda. 

Foto: youtube.com/printskrin

Prodali vam, klinci, anarhiju, komunu bez vlasti, kao super ideju? Fabrike radnicima, zemlja seljacima, fakulteti studentima. Ponovo?  

Toliko ste nemoćni, da ste se za njih uhvatili? 

Svetlo vam uvode oni koji ne znaju gde je prekidač, niti šta se s njim radi? 

I svi vi, političari, glumci, akademici, sportisti, intelektualci, pali na blještanje mobilnih telefona. Sa litijumskim baterijama. Na kozaračko kolo i na druga Tita, sa Pravnog fakulteta. Ili bravarskog, sasvim je svejedno. Računajte na nas, ojha. 

Podržali ste, šta? Zahteve? Koje tačno? 

Oduševili se, čime? Mladošću? Videli neku Sofku na fakultetu? Super, samo pazite da ne skrenete u tom poslu, zna da bude kažnjivo.  

Budi Bog s nama, ali bukvalno. Pošto nije problem što ste protiv neke vlasti, što bi hteli da je promenite, sve je to ok, problem je što nemate nikakvu ideju, osim da vam nešto padne s neba, da stigne neki Mesija, neočekivana sila, koja će vam tu vlast smestiti u krilo. 

Na Slaviju ste, baš zato, došli po čudo. Po magiju, po ono što vam se učinilo kao nadnaravno rešenje, pošto ono, obično, niste u stanju da nađete. 

I? Šta se dogodilo? Gromoglasno ćutanje?  

Glasnije od jerihonskih truba, te su, već sinoć, pali zidovi mrske vam tvrđave. 

Uplašio se, onaj glavni, zapalio za Moskvu. 

Zato što ste mu jasno saopštili i šta mislite i šta hoćete. Nije vas čuo doduše, pošto ste ćutali, ali... 

Otkrili, konačno, koliko vas je. Sto hiljada, dvesta, milion, dvesta miliona. 

Prebrojali se, pa vam je mnogo lakše. Divna deluzija, za svakoga ko ne ume da misli, što ste vi davno pokazali, sada samo nastavljate. 

Pa ne primećujete, da vam je problem veći, ako je tačno to što pričate, o najvećem skupu u istoriji. 

Pošto to znači da nikada veći broj ljudi nije manje toga uradio, niti besmislenije potrošio energiju i vreme. Petog oktobra, koji je, eto, dokazano, bio manji, vlast pala. Juče, zaspala od dosade. 

Od vas, beskonačno istih, i isto toliko monotonih. 

Studentima je, pri tom, super, divna zabava, kidnapovali fakultet i profesore, ne moraju ništa da rade, i pri tom vas naterali da sa njima blejite. Još i suze puštate zbog "divne dece". Bolji opis Stokholmskog sindroma ne postoji.  

Foto: Informer

Kao da ste lutke. Oni odu pred predsedništvo, vi pred predsedništvo. Oni kažu da su se šalili, neće s Vučićem ništa, vi odmah nećete ništa, nikada niste ni hteli, to nam se samo činilo. 

Oni hoće odgovore od tužilaštva, vi odmah, na tužilaštvo. Oni na sud, vi na sud.  

Zašto tačno, nije bitno, sve radimo što naše zvezde vodilje traže, i rađali smo ih da bi mi slušali njih, a ne oni nas. A i šta ima da im kažemo, osim da smo se deset godina mlatili, bez ikakve veze. 

Njihova bleja, u koju ste se uključili, i jeste uzrokovana vašom nesposobnošću, to vam bar ne sporim. Godine ste protraćili tražeći, u tuđem odrazu, pametnog i uspešnog sebe. 

Pa bravo vam. Pošto je, za to vreme, predsednik DS postao Srđan Milivojević, a Đilas uspeo da sam sebe snimi kako se maklja sa nekom decom. I više nema niti jedne ozbiljne političke opcije u ovoj zemlji, osim Vučićeve, i tako će i da ostane, zahvaljujući upravo vama. 

Što je najgore, ne umete da se zaustavite. I sada samo čekam, kada ovo prođe, šta će vam biti sledeća opsesija, na šta ćete da se primite. 

Probajte sa jogi letačima. Ili nekim novim Šećeroskim. Pa onda veliki performans: Četke i metle. 

Stojite, mašete njima, čistite Beograd, fenomenalno sve to izgleda, patetični Balašević se čuje, a Bojkovićka plače i recituje još patetičnijeg Majakovskog: Ošinimo istorije ragu! Leva, leva, leva!  

I onda, opet, jedno veliko, ništa. Idemo lagano kući. Pre kraja žurke. Bar smo se istresli, a i bogami, ima nas. Istih, beznadežno uzaludnih. 

Koji se svaki put dobrovoljno prime. Na nečiju zajebanciju.