Kolumna Čedomira Antića: Otrovna, podla i razorna uloga Hrvatske obaveštajne zajednice u Srbiji

Kao nekadašnji student najvećeg i najstarijeg među osam srpskih državnih univerziteta, mogu sa tugom da otrpim da je generacija moje dece na univerzitetu spremna da totalitarnu ideologiju pretpostavi demokratskoj. Ipak, nepodnošljivo bi mi bilo da isto pokolenje dozvoli da ga kompromituje obaveštajno podzemlje države koja je sve svoje teškoće rešavala čineći zlo srpskom narodu i Srbiji.

Blokade Beogradskog univerziteta delo su naših studenata. Uzalud je tražiti uticaj iz inostranstva. On je marginalan i, u meri u kojoj postoji, služi uglavnom na našu, srpsku sramotu. Za to što su ideološki u osnovama blokada totalitarni i inače malobrojni anarhisti, krivicu treba tražiti u našoj političkoj eliti. Pre svega u vlastima, jer sadašnji režim je gušio demokratiju, zatirao ustanove i pretvorio većinu medija u propagande biroe koji treba da utiču na prosečne, po pravilu manje obrazovane, manje zainteresovane građane. I uništenje opozicije i njeno svođenje na patuljaste kružoke, prikrivene agente vlasti i satelite, vraća se sada vlastima kao bumerang. Možda se režim sada i provuče, ali nekom od idućih prilika neće. Neko će time biti razočaran, ali istorijski gledano, latentno razočaranje i stalna mrzovolja naše srednje klase ne znače ništa.

Trebalo je vremena da se duboko depolitizovana omladina probudi. U izboru između mediokriteta koji su uz pomoć vlasti došli do funkcija u polumrtvim studentskim parlamentima i malobrojnih aktivnih, ali totalitarnih, anarhista. Studenti su odlučili i tu sumnje nema, nedostatak sumnje naravno ne deplasira demokratiju i neophodnost postojanja ustanova. Loše osmišljeni ciljevi i očigledni nedostaci anarhističke organizacije doći će u svakom slučaju na političku naplatu. Za utehu je da su uspehe požnjele tek poneke pobunjene generacije, a za greške su platile sve od reda.

Ne bavim se istorijom stranih službi i njihovim delovanjem. Ne volim te stvari i ako ih naslutim uglavnom se potrudim da ih prenebregnem. Ipak, već sedamnaest godina učestvujem u pisanju Izveštaja o političkim pravima srpskog naroda u regionu. Zato mi je poznata i jasna otrovna, podla i razorna uloga Hrvatske obaveštajne zajednice. Mi smo Srbi megalomani i verujemo da se nama bave samo velike sile, ipak nemojte potceniti njihove balkanske franšize. One su podizvođači radova, ali ih to ne čini nevažnim, naprotiv.

Ja sam opizicionar i drago mi je što se nekakva, kakva god, studentska većina, zainteresovala za politiku. Iako znam da "što se grbo rodi vreme ne ispravi", ipak ne mislim da sa prljavom vodom treba baciti i dete. Iako je, dakle, tema sporedna kad je reč o uticaju hrvatskih službi, moramo biti svesni tri činjenice.

Foto: Informer

Politička kultura Hrvatske u svojoj istoriji nije imala niti jednu revoluciju, osim ako ne prihvatimo narativ hrvatskih fašista da je nemačka okupacija 1941. bila i ustaška revolucija. Slično je i sa hrvatskim anarhistima – na Zagrebačkom sveučilištu su praktično nevidljivi, ali su u amanet srpskim anarhistima ostavili ideologiju i metodologiju rada. Ako Sigurnosno-obaveštajna agencija Republike Hrvatske sa tim nema veze, ja bih bio slobodan da, sa iskrenom najboljom namerom, preporučim saborskim komitetima posvećenim njenoj kontroli da prvi ešalon vođstva agencije otpuste, a da prime besposlene anarhiste kojima sa četrdeset-pedeset godina ionako više nije mesto na fakultetima (osim ukoliko u međuvremenu nisu postali profesori).

Nikada, od 1918. do danas hrvatska javnost, niti akademska omladina, nije se solidarisala sa srpskim. Delegacija koja je 1968. godine došla u Beograd bila je zbunjena, oni su u Zagrebu išli u katedralu, a kolege koje su zatekli spremale su se da osnuju komunu. Sada međutim, od studenata na univerzitetima, preko poslanika, predsedničkih kandidata do umetnika i porno glumica… Svi podržavaju srpske studente. U zemlji u kojoj je ćirilica prokazana, a srpske knjige izbačene iz biblioteka, vidimo i poneki transparent na srpskom pismu. Tu je čak i profesor sa državotvornog i bezbednosnim službama bliskog Fakulteta političkih znanosti, koji je jednako kategoričan, razložan i jasan kao i ona glumica. Uopšte, nejasno je kako neko može da pre par meseci Srbiju uporedi sa Jasenovcem, a onda podrži da taj Jasenovac promeni upravu – zar neće to i dalje biti konclogor i nastaviti da ima mnoge karakteristike za koje je srpski narod tokom proteklih 30 godina nesumnjivo glasao?

Jedna grupa naših naučnika bila je tokom ove godine u poseti Zagrebu, pa su se videli sa jednim visokim funkcionerom SOA koji im je kroz osmeh prepričao kako je njihova procena da će u Srbiji početi građanski rat. Studenti blokaderi sa ovim nemaju veze. Ipak, kada su pre skoro tri decenije studente u protestu pokušali da na ovaj način kompromituju, oni su tu otrovnu podršku odbijali. Pojedine strance, koji su samo neku godinu pre toga javno tražili bombardovanje Beograda, studenti su i izbacili sa njihovih fakulteta. Pragmatična odluka glasila je tada da nije svaka podrška korisna te da je Srbija iznad Miloševićeve vlasti. Danas je logika izgleda drugačija.

Konačno, veliki problem svakog protesta, a posebno ako je reč o nečem tako statičnom kao što je blokada, predstavljaju materijalna pomoć i logistika. Predlozi da se protesti samoosude na siromaštvo nikada nisu prihvatani. Studenti bi imali šta da jedu i da nisu u blokadi, nemaju manje novca ako ne studiraju, menze i dalje rade… Ipak, mnogi građani solidarnost vide tako što daju određen novac ili neku drugu materijalnu pomoć. To je naravno dobro, ali postoji opasnost da eventualna zloupotreba posluži kao oružje protiv onih u blokadi koji imaju dobru nameru i časne (mada, ponavljam loše osmišljene) ciljeve, a takvi su nesumnjivo većina. No, kako je sve to rešavano na početku ove blokade, pre nego što su opozicioni mediji počeli da pozivaju gledaoce da pomognu studentima? Da li su vode, sokovi, keksi, pice za sve fakultete u blokadi bili uniformni? Ako je tako, odakle to potiče? Zašto je tako nešto dozvoljeno? Da li postoji svest kolika će biti cena ako tako nešto bude javno dokazano? Tu je i pitanje ćirilice. Anarhisti, koji su sve i pokrenuli, pišu latinicom. No, onda je odjednom sve, uključujući i transparente, prešlo na ćirilicu. Budući da među strankama blokade podržavaju uglavnom proevropske, drugosrbijanske i antisrpske, postavlja se pitanje kako je do toga došlo, ili tačnije – kako tako odjednom.

Naša savremena demokratija, nerazvijena i slabašna, teško bolesna i potcenjena, nastajala je na podsmehu prema komunističkom pogledu ka izdaji i stranim agenturama. Ipak, ako ih diktatori i tirani zloupotrebljavaju, ne znači da oni ne postoje. Uostalom, đavo je postigao najveći uspeh kada je uverio svet da ne postoji.

Kao nekadašnji student najvećeg i najstarijeg među osam srpskih državnih univerziteta, mogu sa tugom da otrpim da je generacija moje dece na univerzitetu spremna da totalitarnu ideologiju pretpostavi demokratskoj. Ipak, nepodnošljivo bi mi bilo da isto pokolenje dozvoli da ga kompromituje obaveštajno podzemlje države koja je sve svoje teškoće rešavala čineći zlo srpskom narodu i Srbiji .