Nebojša Bakarec: Đilasov terapijski dnevnik za 1. 2. 2025.

Moj mašinski mozak obožava da piše dnevnik, baš kako mi je praporučio psihoterapeut. Od kada vodim dnevnik i idem kod psihoterapeuta, mnogo mi je bolje. Naučio sam za 11 godina psihoterapije, kako da kontrolišem bes čitava dva minuta. Na terapiju idem od 2014. kada sam prebio bivšu ženu i tasta! Promenio sam četiri terapeuta, jednog sam pretukao, ali smo se vansudski poravnali. Svi su mi konstatovali dijagnozu „temper tantrum“ tj. "intermitentni eksplozivni poremećaj". Ništa strašno, to znači da nisam mogao da kontrolišem bes – ali sada mogu, čitavih 120 sekundi!

7:00 Ustao sam na jedvite jade, jer, jebi ga, kad navikneš da spavaš do podne, teško je. Žrtvujem mnogo, jer danas neću moći da odem u kafić i da na miru popijem jutarnji kapućino  u dva poslepodne, i da izdiktiram oštro saopštenje SSP, protiv onog Vučića. Ima dana. Danas sam organizovao i platio studente i Proglas, da malo mrdnu guzicom – idemo svi u Novi Sad, da blokiramo one mostove koje je izgradio Vučić. Dobro je, ima samo tri mosta, još tri se grade – ne bi imali ljudi da blokiramo tolike mostove. Zato se i protivimo gradnji tih mostova – što je mnogo, mnogo je. Mi ne možemo da stignemo da izblokiramo sve te mostove, autoputeve, i nova naselja – koliko ih onaj manijak gradi. Čemu sva ta invazivna gradnja? U moje doba, nije se gradilo ništa, osim što sam gradio desetine mojih firmi... E gde su ta lepa vremena... (jecaj). Beležim sve, jerbo mi je terapeut rekao da na papir stavljam baš sve, jecaj, krik, suzu...

8:00 Prazna mi je kuća...to mi smeta. Sam sam kriv. Nijedna neće da živi sa mnom. Psa Žuću sam prebio, još pre tri godine, i vratio ga u kafileriju, nek mu je pokoj duši. Mačka Milica je pobegla... jeste, jeste, ostavio sam otvorena vrata od stana, i zgrade... Nisam više mogao da podnesem njene dlake, smrad, mjaukanje. Sad se kajem. Nedostaju mi i ona i Žuća. Sad sam sam, što kažu, nemam ni kučeta ni mačeta (šmrc).

9:00 Čuo sam se sa Borkićem i Makicom, spremni su ko napete puške – vozim ih u NS. Složili smo se da danas Vučić pada, tj. da je već pao, samo neko treba o tome da ga obavesti. Da, danas je taj sudbonosni dan, dan odluke...Doduše to sam rekao i na Slaviji i na Autokomandi, ali to je to isto ...danas Vučić pada.

10:00 Prebrojao sam sve pare u sef sobi, svi priručni milioni evra su na broju. Najveća terapija za smirenje mi je kad brojim pare u sefu. Kad preko telefona proveram stanje na svim onim računima u stranim bankama, uključujući i one na Mauricijusu i Švajcarskoj, osećaj nije ni približan osećaju, kada moj moćni mašinski mozak broji žive pare. Uvek pevušim svoju himnu – „Pare, pare, pare, volim samo pare, mojoj duši napaćenoj samo pare fale..“. Ponekad i svršim.

11:00 Pokupio sam Borkića i Makicu, svojim džipčićem od 200.000 evra. Letimo 170 na sat, čak ni presretači ne mogu da me uvate. Ako me zaustavi policija, najebaću im se majke, i reći im da odjebu, i da bolje gledaju šta će da rade kad se promeni vlast. Obavestio sam Bokicu i Makicu da će pred studentima da govore Bjela, Ivanović, Kesić, Obućina i neka boranija iz Proglasa. Malo su se smrkli – očekivali su da će i oni da govore, ali matirao sam ih time, da čak ni ja neću govoriti, niti bilo ko drugi iz stranaka.

12:00 Stigli smo u grad slobode, i odmah otišli u hotelski kafić da se okrepimo svežim kapućinom i da popušimo. Puni smo energije. Sve funkcioniše. Javiše mi se Mila i Dinko, da je sve spremno i da danas preuzimamo grad. Promena kreće iz Novog Sada. Kažu mi da imaju mnogo iznenađenja i da su pripremili divne govore. Rekoh im, biće prilike drugi put, govoriće Bjela, Kesa, Keš taksi i Bućka. Rekoh im da se Proglas složio. Mila poče da psuje ko kočijaš- našamarala bi me da je bila tu. Rekoh im da će dobiti bonuse, ako budu dobri. Dinko se obradovao.

13:00 Ostavio sam B i M, u kafiću, i otišao do apartmana koji sam platio, da se sastanem sa prijateljima, profesionalcima iz SOA, CIA, MI6 i iz Prištine i Sarajeva. Sastanak je trajao dva sata. Sve smo utanačili. Rekli su mi da sve ide kao podmazano. Rekao sam im da Vučić danas pada, na šta su me čudno pogledali. Ćutali su, a ćutanje je znak odobravanja.

15:00 Počela je blokada mostova, Arhiv mi javlja da se okupilo 200.000 ljudi, manje, više. Taj Arhiv mi je mnogo koristan. Malo ulaganje, velika korist.

Foto: Nebojša Bakarec

16:00 Nas troje smo na Žeželjevom mostu. Sunce sija, nosim vjetnamku, radostan sam kao nikada do sada. Upoznao sam neku zgodnu devojku i odmah sam se zaljubio, a i ona. Srodne smo duše, zaključili smo to oboje. Slikali smo se zajedno, srećni, presrećni, da proslavimo početak naše veze i da proslavimo tri meseca od prvog novembra 2024. godine. Zaboravio sam, od sreće, šta se to dogodilo 1. novembra, ali to nije ni važno. Važno je da je ovaj naš opozicioni narod srećan, da su studenti srećni, i da sam ja srećan. Ema (to je moja nova devojka) i ja smo dugo razgovarali na mostu i gledali u svetlu budućnost.

18:00 Pozvao sam Borka i Maki i rekao im da hitno moram zbog posla u Beograd. Ema i ja smo seli u kola, i zapalili u Beograd. Rezervisao sam sto u restoranu „Salon 1905“ u Beogradu na vodi. Šta ću  - za moju Emu sve najbolje.

19:00 Stigli smo u Beograd. Javiše mi da je u NS sve ok, zabole me mnogo – imam važnija posla. Prvo sam naručio šampanjac „Salon S Blanc de Blancs“ sitnica, flajka košta samo 2600 evra. Naručio sam sedmodelni meni sa uparenim vinima, koji sadrži: beli kačamak sa uprženim ajvarom od leskovačke paprike, poparu od domaćeg brioša sa hrskavim uštipkom, đuveč sa mesom prepelice i panakota od bundeve, pasulj sa espumom od zrelog kulena i prelivom od teletine, žele sa esencijom kiselog kupusa i sladoled od kiselog mleka sa starom vrstom žitarice, rib eye od junetine, sa starenim belim lukom i lisnatim krompirom iz Ivanjice, a na kraju sladoled od kamilice, praha bele čokolade i maline. Nazdravismo Ema i ja, našima u Novom Sadu, suze nam krenuše od brige. Potamanili smo sve, jer je put do NS bio naporan, kao i blokada.

22:00 Ema i ja krenusmo ka Vračaru, i mom skromnom stančiću od 3 ara! Sutra će svanuti dan bez nekih ljudi, kao što to lepo reče Tamara Skroza. Laku noć!

P.S. Popio sam vijagricu od stotke, da ne budem kao Miketić!