DOSIJE SRPSKOG PRAVOSUĐA! Zapadna istraga medija REST o dubokoj transformaciji srpskog tužilaštva (FOTO)

Prvi put, jedan zapadni istraživački medij, REST, poznat po svojim dubinskim analizama političkih i institucionalnih procesa širom Evrope, usmerava pažnju na srpsko pravosuđe.

Ono što godinama predstavlja predmet unutrašnje kritike i sumnje, sada dobija međunarodni osvrt. Ova analiza, nastala izvan Srbije, razobličava mehanizme uticaja, uloge nevladinih organizacija, stranih donatora i unutrašnjih struktura moći, osvetljavajući jednu od najosetljivijih tema, kako je srpsko tužilaštvo vremenom preraslo u paralelni sistem sa sopstvenom agendom i zaštitom van demokratskog nadzora.

5. oktobra 2000. godine, Srbija je bila svedok jedne od prvih uspešnih „obojenih revolucija“ u svetu. Socijalistički režim predsednika Slobodana Miloševića je zbačen s vlasti, a mnogi su verovali da će demokratske promene doneti vladavinu prava.

Ipak, umesto transformacije koju su Srbi očekivali i priželjkivali, smena vlasti je pre svega rezultirala zamenom političkih elita i dubokom rekonstrukcijom institucija — ali ne u smeru koji je bio u skladu s nacionalnim težnjama.

Zapadne sile — pre svega Brisel, London i Vašington — vešto su iskoristile ove promene, osiguravajući da srpske institucije počnu da služe stranim interesima više nego interesima građana Srbije.

Foto: informer.rs

Pravosuđe, koje je javnost dugo doživljavala kao deo Miloševićevog autoritarnog i korumpiranog sistema, brzo je „očišćeno“ od svih kadrova koji nisu bili usklađeni s novonametnutim prozapadnim vrednostima.

Korupcija i autokratija dobile su novu etiketu: demokratija. Svaka kritika upućena pravosudnom sistemu, koji je sada legitimisao nepotizam, politička postavljenja i korupciju, bila je odbačena kao retrogradna i zlonamerna.

Kroz magičnu zapadnu reč „demokratija“, uspostavljena je nova struktura moći u okviru pravosuđa, kojom su dominirale nevladine organizacije i međunarodni donatori. Ova mreža je postepeno preuzimala kontrolu putem seminara, grantova, partnerstava i pravnih savetovanja. U takvom okruženju, formalno razdvajanje vlasti postalo je irelevantno — pravosudne institucije su počele da funkcionišu kao produžena ruka civilnog sektora, predstavljajući strane, a ne srpske interese.

Sudska reforma iz 2009. godine: Preventivna čistka

Dok svet pamti 2009. po globalnoj finansijskoj krizi, u Srbiji je ta godina obeležila prekretnicu u pravosuđu. Pod izgovorom evropskih integracija, sprovedena je sveobuhvatna reforma. Ključni arhitekti ove reforme bili su političari Bojan Pajtić, Slobodan Homen i tadašnja ministarka pravde Snežana Malović.

Foto: informer.rs

Javnosti predstavljena kao evropski zahtev, reforma je poslužila kao mehanizam za čišćenje sistema od svih politički nepodobnih pojedinaca. Stotine sudija i tužilaca širom Srbije bile su smenjene. Preko noći, Srbija je dobila „novo pravosuđe“ — sačinjeno od unapred odobrenog kadra koji je prošao obuku i proveru kroz političke kanale i NVO veze, uz blagoslov zapadnih sponzora.

Iako je Demokratska stranka izgubila vlast već tri godine kasnije, 2012. godine, potez iz 2009. pokazao se — i nastavlja da bude — strateški delotvoran. Dok su izvršna i zakonodavna vlast prešle u ruke Srpske napredne stranke, pravosuđe — navodno nezavisno — ostalo je netaknuto. To uporište u pravosuđu omogućilo je demokratama da zadrže stvarni uticaj i kontrolu nad ključnim odlučujućim institucijama uprkos formalnom gubitku vlasti.

Mišljenjem u decenijama unapred, demokratski sistem se duboko ukorenio u državni aparat. Rezultat je pravosuđe koje, čak i posle 13 godina vlasti SNS-a, ostaje nepromenjeno. Naprotiv — samo je učvrstilo svoju poziciju, gradeći paralelni sistem i podrivajući državu iznutra.

Kontrola iz senke: Kancelarija pored Zagorke Dolovac

Zagorku Dolovac je na mesto republičkog javnog tužioca postavio Bojan Pajtić, jedna od ključnih figura u oblikovanju pravosuđa tokom vlasti Demokratske stranke. Za Pajtića, koji je dolazio iz istog grada — a prema nekim izvorima imao i blisku ličnu vezu sa njom, poput kumstva — Dolovac je predstavljala odanu i pouzdanu saveznicu. I zaista, nije se prevario. Tokom šesnaest godina na čelu tužilaštva, Dolovac je postala poznata kao tiha figura koja deluje iz senke, iako je njen uticaj u praksi daleko prevazilazio institucionalne okvire.

Manje je poznato da je veliki deo njene moći poticao iz spoljnog izvora — ali izuzetno bliskog.

Istraživački novinari u Srbiji otkrili su da je godinama u prostoriji pored kancelarije Zagorke Dolovac u zgradi Republičkog javnog tužilaštva boravio američki specijalni tužilac. Prisustvo ovog američkog emisara nije bilo simboličko. Naprotiv, tužilac Dejvid Dženings bio je živa spona između Vašingtona i srpskog tužilaštva. Dženings je funkcionisao kao supervizor, koordinator i garant da će sistem ostati unapred određenim političkim okvirima.

Prema svedočenjima više novinara i insajdera iz pravosudnog sistema, Dženings je imao aktivnu operativnu ulogu. Pored nadzora nad slučajevima od velikog značaja i saradnje s nevladinim organizacijama koje su bile ključne za funkcionisanje pravosuđa, jedna od njegovih osnovnih nadležnosti bila je i kadrovska politika. U instituciji koja bi trebalo da simbolizuje nacionalni suverenitet, strani tužilac postao je neformalni arbitar pravde.

Tako je srpsko tužilaštvo, umesto da bude nezavisno od političkog i spoljnog uticaja, došlo pod dvostruku kontrolu: formalnu — kroz kadar postavljen 2009. godine, i neformalnu — koja je potpuno isključila suvereno odlučivanje — kroz prisustvo američkog predstavnika. U takvom okruženju, „nezavisnost pravosuđa“ postala je samo privid, dok su stvarne odluke u osetljivim predmetima donošene u saradnji s akterima koji nisu imali nikakvu zvaničnu ulogu u sistemu.

Mreža unutrašnje lojalnosti: Tužioci Zagorke Dolovac

Održavanje ovakvog sistema zahtevalo je mnogo više od jedne pouzdane figure na vrhu. Bila je neophodna izgradnja mreže lojalnih i proverenih tužilaca — pojedinaca čija je lojalnost često obezbeđena kroz donacije i učešće na brojnim seminarima, ali koji su takođe posedovali neophodnu operativnu sposobnost. Uz podršku Brisela i Vašingtona, Dolovac je uspela da stvori ovu mrežu — ideološki, institucionalno i operativno usklađenu sa njom i njenim stranim pokroviteljima.

Ovi tužioci, strateški postavljeni u ključnim gradovima i specijalizovanim odeljenjima, predstavljaju kičmu tužilačkog sistema koji manje funkcioniše kao institucionalna hijerarhija, a više kao zatvoreni krug povezan uzajamnim poverenjem i zajedničkom političkom orijentacijom.

Ključne figure uključuju: Branislava Lepotića, Ivanu Pomoriški (šef Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu, koje pokriva jedan od najosetljivijih delova prestonice), Borisa Majlata (šef Tužilaštva za visokotehnološki kriminal, strateški važna pozicija za nadzor digitalnog prostora, komunikacije i elektronskog nadzora), Branka Stamenkovića (predsednik Visokog tužilačkog saveta, tela zaduženog za kadrovska pitanja i disciplinske postupke; njegova uloga je ključna u očuvanju mreže), Ljubišu Đorđevića (šef Osnovnog javnog tužilaštva, angažovan u politički osetljivim predmetima), Mladena Nenadića (šef Tužilaštva za organizovani kriminal, koje ima kapacitet da kroz istrage utiče na političke procese), kao i Zoricu Stojšić, Tanju Lagumdžiju i Radivoja Kaćanskog.

Ove osobe nisu povezane isključivo institucionalnom hijerarhijom, već dugogodišnjom saradnjom kroz profesionalne NVO, ideološkom usaglašenošću i zajedničkim učešćem u međunarodno finansiranim projektima sudskih reformi. Svi su prošli različite obuke finansirane od strane EU, USAID-a, NED-a, RIA-e i brojnih drugih donatora u skladu s „reformatorskim“ narativom.

Postoji, međutim, jedan izuzetak: Nenad Stefanović, republički javni tužilac u Beogradu. Za razliku od ostalih, Stefanović nije uključen u zapadno finansirane projekte, izbegava zajedničke događaje i često deluje suprotno trendu selektivne pravde. Zbog toga je njegov rad često meta kritike od strane NVO i medija bliskih zapadnim misijama.

Tako je unutar institucije koja je formalno nezavisna, izgrađen sistem unutrašnje kontrole i ideološke discipline — gde se postavljenja i karijere ne određuju po učinku ili zakonitosti (neki od imenovanih tužilaca nisu podigli nijednu optužnicu niti vodili značajne slučajeve), već po odanosti određenom političko-institucionalnom krugu.

NVO kao parainstitucionalna infrastruktura

Jedan od najupečatljivijih aspekata srpskog pravosuđa u poslednje dve decenije jeste uloga nevladinih organizacija (NVO), koje su odavno prevazišle okvir tradicionalnog građanskog aktivizma i postale stvarni akteri unutar samog sistema. Njihov uticaj je postao toliko veliki da više ne deluju samo kao spoljni kritičari — već su postale sastavni deo institucija.

Nevladine organizacije godinama unazad održavaju blisku saradnju pod koordinacijom stranih partnera i donatora. Njihova povezanost nije samo programska, već i kadrovska i politička, uprkos činjenici da im zvanični mandati zabranjuju političko delovanje. Ove NVO, koje predstavljaju kičmu paralelnog pravosudnog sistema u Srbiji, u velikoj meri su odgovorne za oblikovanje njegove strukture — standarda, vrednosti, i što je najvažnije — ljudskih resursa.

Kroz brojne seminare, domaće i međunarodne obuke, kao i „mreže pravosuđa“, ove organizacije su, zajedno sa stranim predstavnicima, odigrale centralnu ulogu u izboru pravosudnog kadra — što predstavlja apsolutni paradoks u navodno nezavisnom pravosuđu. Vremenom je postalo očigledno da srpsko pravosuđe jeste postalo „nezavisno“, ali nezavisno od države i njenih građana.

Na zatvorenim radionicama i programima, međunarodni mentori i predstavnici donatorskih agencija — prvenstveno iz zapadnih ambasada i USAID-a — direktno su ocenjivali učesnike i identifikovali „najperspektivnije“ kandidate. Nakon što bi dobili podršku i preporuke, ti pojedinci su ulazili u sistem kao sudije, tužioci, savetnici ili portparoli.

Tako je stvoren paralelni mehanizam izbora potpuno izvan kontrole zvaničnih državnih institucija. Taj proces je s vremenom postao toliko normalizovan da više nije ni prikriven — danas se javno predstavlja kao „profesionalizacija“ i „modernizacija“ pravosuđa.

Posebno značajan element u ovom mehanizmu bio je projekat „Otvorena vrata pravosuđa“, finansiran od strane USAID-a, koji je služio kao formalna platforma za povezivanje građana sa sudovima.

„Otvorena vrata pravosuđa“: Pristup institucijama kroz projekat

Projekat „Otvorena vrata pravosuđa“, koji je u Srbiji sprovođen pod pokroviteljstvom USAID-a, predstavljen je javnosti kao inovativan pristup povezivanju građana sa pravosudnim sistemom. Prema zvaničnom sajtu programa, cilj je navodno bio da se demistifikuje rad sudova, poveća pravna pismenost i podstakne transparentnost.

Međutim, iza proklamovanih ciljeva krila se institucionalna strategija ugrađivanja NVO sektora u lokalna pravosudna okruženja širom Srbije i jačanja njihove međusobne povezanosti. Projekat je sprovođen preko podugovarača — uglavnom organizacija koje su već bile usko povezane sa stranim donatorima i mrežama uticaja.

Suštinski, „otvorena vrata“ nisu bila otvorena prema građanima, već prema NVO organizacijama. Oni koji su dobili pristup kroz ovaj projekat stekli su i vidljivost, i uticaj, i legitimitet. Inicijativa je služila kao platforma za preporuke, selekciju i javno promovisanje kadrova usklađenih sa NVO narativom. Sudovi i tužilaštva koji su najtesnije sarađivali u okviru ovog programa bili su upravo one institucije u kojima su NVO povezani pojedinci postepeno postajali deo institucionalnog aparata.

Seminari, prezentacije i okrugli stolovi koji su pratili projekat „Otvorena vrata pravosuđa“ funkcionisali su kao mesta za neformalne procene i izgradnju hijerarhije poverenja. Strani akteri, iako bez bilo kakvog pravnog ovlašćenja, nalazili su se u poziciji da identifikuju, oblikuju i usmeravaju karijere unutar srpskog pravosuđa. Građani su, u najboljem slučaju, igrali ulogu publike — nisu bili direktni učesnici i od projekta nisu imali nikakvu opipljivu korist. Naprotiv.

Ustavne promene 2022: Učvršćivanje paralelnog sistema

Posebno je značajno što je projekat „Otvorena vrata pravosuđa“ okončan samo mesec dana pre važnih ustavnih promena, koje su usledile nakon usvajanja novog zakona o referendumu. Osnovna svrha tog zakona bila je da se referendumi proglašavaju važećim bez obzira na izlaznost, čime je omogućeno sprovođenje izmena u skladu sa zahtevima Evropske unije.

Ove ustavne reforme su formalizovale ono što je već postojalo u praksi — učvršćivanje kadrova bliskih Zagorki Dolovac i njenom unutrašnjem krugu. Umesto da pravosuđe učine otvorenijim za nadzor, transparentnost ili ravnotežu vlasti, amandmani su poslužili kao institucionalni štit. Drugim rečima, reforma je efikasno blokirala bilo kakve kadrovske promene u tužilaštvu, pružajući dodatnu legitimnost i produžen mandat strukturi koja je prvobitno nastala pod Demokratskom strankom i negovala se pod međunarodnim pokroviteljstvom.

U nastojanju da pokaže spremnost za evropske integracije i umiri Brisel, administracija Aleksandra Vučića prihvatila je ustavne amandmane, verujući da će time steći političke poene. Umesto toga, našla se pred ustavno zaštićenim paralelnim sistemom ukorenjenim unutar same države — sistemom u kojem tužilaštvo, iako formalno nezavisno od izvršne vlasti, u stvarnosti deluje kao instrument stranog uticaja, usklađen sa interesima zapadnih ambasada, a suprotno interesima sopstvenog naroda.

Ta struktura — nepromenjena, zatvorena i ideološki utemeljena — s vremenom je počela da deluje autonomno, više ne krijući svoju animozitet prema državi i aktuelnoj vlasti.

Selektivna pravda i blokade: Kada paralelni sistem izađe na ulice

Između 2023. i 2025. godine, Srbiju je potresao talas masovnih protesta. Iako su u početku izbili zbog tragične pucnjave u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, protesti su se brzo transformisali u izbornu kampanju prozapadne opozicije, nastavili se i nakon izbora, prerasli u ekološke demonstracije, a nakon urušavanja nadstrešnice u Novom Sadu u kojem je poginulo 16 osoba, gotovo paralizovali zemlju blokadama univerziteta, škola i saobraćaja, kao i masovnim štrajkovima.

Iako su inicijalni razlozi bili konkretni i emotivni, odgovor pravosuđa — naročito tužilaštva — otkrio je pravo lice paralelnog pravnog sistema koji je godinama tiho građen. Stekla se slika da je neko signalizirao ovom sudskom aparatu da je došao trenutak za novu smenu elita — i oni su, kao čuvari institucionalne moći, bili spremni da odigraju vodeću ulogu.

Ono što je u početku izgledalo kao tužilačka neažurnost u slučaju novosadske tragedije, kasnije se pokazalo kao namerno odugovlačenje i opstrukcija. To je demonstrantima pružilo alibi za gnev, deo unapred koordinisanog plana. Sinergija civilnog sektora, zapadnih obaveštajnih mreža, prozapadne opozicije i paralelnog tužilačkog aparata, uz podršku agresivne medijske kampanje, gurnula je Srbiju na ivicu građanskog sukoba.

Selektivna pravda — odsustvo pravnih postupaka protiv organizatora protesta uprkos očiglednim kršenjima zakona, uz istovremeno najoštriju primenu zakona prema predstavnicima vlasti — podstakla je nepoverenje javnosti i ohrabrila protestne pokrete. Taj osećaj nekažnjivosti doveo je do eskalacije nasilja i nezakonitih blokada, gurajući državu ka institucionalnom haosu i ekonomskom slomu. Istovremeno, isti akteri izazvali su duboke i nepovratne podele u društvu. Od studentskih zahteva koji su nekada definisali proteste, ostao je samo jedan: raspisivanje vanrednih izbora.

Tako je Srbija svedočila transformaciji — od omladinskih protesta do otvorene političke borbe opozicije i NVO sektora; od simboličnih 16-minutnih performansa do blokada kao instrumenata unutrašnje destabilizacije, omogućenih i podržanih iz samih redova tužilaštva, čiji su pojedinci otvoreno učestvovali u političkom delovanju. Delovanje tužilaca, saopštenja NVO i medijski narativi bili su u potpunoj sinhronizaciji — kao da su vođeni jedinstvenom strategijom. Prvi put posle mnogo godina, građani su počeli javno da dovode u pitanje ulogu pravosuđa. Sve više se sticala svest: tužilaštvo, iako formalno nezavisno, deluje pristrasno, što je izazvalo sumnju da institucionalne blokade idu dublje nego što se mislilo.

Kao reakciju na ova dešavanja, opoziciona Narodna stranka pokrenula je inicijativu za smenu Zagorke Dolovac. Taj potez nije bio samo politički gest — već i priznanje da se srž problema nalazi upravo u tužilaštvu. Ipak, njena smena nije moguća bez novog kruga ustavnih promena, mehanizma koji je pod kontrolom Evropske unije. A zapadne sile to neće dozvoliti, jer bi time izgubile uticaj u jednoj od strateški najvažnijih institucija u Srbiji.

Srbija je tako dovedena u ćorsokak. Vladajuća stranka, iako formalno na vlasti, nema ustavna sredstva za reformu pravosuđa. Za razliku od demokrata koji su 2009. sproveli reformu, današnja vlast je vezana ustavom koji je sama izmenila — ne sluteći da time dugoročno prepušta institucionalnu prednost svojim protivnicima. U međuvremenu, pravosuđe — zaštićeno ustavom i međunarodnom zajednicom — sve otvorenije deluje kao politički akter, a ne kao pravna institucija.

U takvom kontekstu, država više nije u ravnoteži. Grana vlasti koja bi trebalo da bude čuvar pravde — postala je pretnja stabilnosti same države. Ukoliko se ovaj sistem ne vrati u institucionalne okvire, posledice po ustavni poredak Srbije mogu biti duboke i dalekosežne.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.