Kad zeleni požute

Pojavom Zlatka Kokanovića na javnoj sceni kao jednog od „ekoloških“ vođa studentskih blokada, srpsko društvo suočava se sa reciklažom opasnog modela političkog delovanja, onog koji je u prošlom ciklusu oličavao Aleksandar Jovanović Ćuta.

Iza floskula o navodnoj zaštiti životne sredine i građanskom aktivizmu sve otvorenije prodiru ideje koje zadiru u nacionalne i identitetske temelje srpskog naroda, a naročito Srba zapadno od Drine.

Zlatko Kokanović je u poslednjim nastupima otišao korak dalje od Ćute. Dok je Ćuta svojevremeno pod plaštom borbe protiv mini-hidroelektrana napadao infrastrukturne projekte od vitalnog značaja za državu, Kokanović danas otvoreno poziva na čišćenje od tzv. prekodrinskih uticaja u Srbiji. Taj narativ, da Srbi iz Republike Srpske ili nekadašnje Srpske Krajine predstavljaju balast, ucenu ili pretnju po Srbiju, nije nov, ali je sada opasnije artikulisan nego ikada.

U javnim nastupima, Kokanović je indirektno, ali nedvosmisleno, označio Srbe „prekodrince“ kao politički i kulturološki problem, što predstavlja klasičan poziv na dehumanizaciju i progon ljudi koji su, i po krvi i po stradanju, nedeljivi dio srpskog naroda.

Ovakvi stavovi, izrečeni u akademskom i aktivističkom kontekstu, nisu izolovani ispadi i duboko su ukorenjen narativ u krugovima takozvanih građanskih aktivista i NVO elita koje godinama kreiraju ideološki antisrpski diskurs. Za njih, Srbija treba da bude „očišćena“ od svega što podseća na tradiciju, istoriju, borbu za nacionalna prava ili neraskidive veze sa Republikom Srpskom.

U tom duhu, Srbi iz Krajine, Hercegovine, Crne Gore, Korduna ili Posavine predstavljaju metu jer su, po svojoj istorijskoj sudbini, najdirektniji dokaz srpskog stradanja i progonstva. Njihovo postojanje ruši idiličnu sliku o „građanskoj Srbiji“ u kojoj nema mesta za one koji su npr. preživeli „Oluju“. Umesto saosećanja i zahvalnosti, dobijaju etiketu „uvezenih nacionalista“, „radikala“ i „remetilačkog faktora“.

Srbija se suočava sa stalnim spoljnopolitičkim i bezbednosnim izazovima, a srpski narod u okruženju izložen diskriminaciji, negiranju i asimilacionim pritiscima, unutrašnje cepanje nacionalnog korpusa i izazivanje podozrenja prema sunarodnicima koji su najviše stradali u novijoj istoriji, nije ništa drugo nego akt političkog kukavičluka i moralne devijacije.

Kokanović i slični njemu predstavljaju novu generaciju delatelja koji svoje poruke pakuju u savremeni, liberalno-građanistički diskurs, uvode opasan narativ u srpsko društvo stalnim postavljanjem pitanja - šta će neki Srbi ovde? Isto tako, neki drugi oko njih govoreći o Republici Srpskoj kao o remetilačkom faktoru i glorifikujući otvorene protivnike srpskog jedinstva i kulturno-istorijske povezanosti naroda sa obe strane Drine, potkopavaju nacionalnu državotvornu ideju o svesrpskoj sabornosti.

Da je na vreme razobličen politički profil Aleksandra Jovanovića Ćute, čoveka koji je na kraju završio kao poslanik u projektu pokušaja resetovanja Srbije, možda ne bismo danas imali Kokanovića. Ali pošto smo pojavu prvog "zelenog aktiviste" zanemarili, dužnost nam je da ovog drugog prepoznamo i razobličimo da ne završi u nekoj budućoj izvršnoj vlasti kao ministar.

Istorijsko iskustvo uči da se podele među Srbima uvek skupo plaćaju, a ćutanje na ovakve napade znači pristajanje na to da prognanici i njihova deca, budu tretirani kao građani drugog reda u sopstvenoj zemlji. U tom slučaju uzaludna je borba za srpsko nacionalno dostojanstvo u međunarodnim institucijama, ako ona ne počinje u Beogradu odgovorom na ovakve ispade.

Jer, ako budemo ćutali, stvara se presedan da je dozvoljeno, pa i poželjno, optuživati deo srpskog naroda za tuđe zločine, proterivanja i instrumentalizovati borbu za "prirodu" kao pokriće za ideološko razgrađivanje nacionalne svesti. Složimo se za početak da Jovanović i Kokanović nisu nikakvi ekološki aktivisti, već dio šire agende sa političkim aspiracijama, koje ne bi smele da se zapate u srpskom društvu.