Marinika Tepić ponovo diktira zadatke tužilaštvu! Nova meta Generalštab

Najnovija objava potpredsednice Stranke Slobode i pravde, Marinike Tepić, u kojoj se direktno obraća tužiocu za organizovani kriminal Mladenu Nenadiću, postavljajući pitanja i niz pretpostavki u vezi slučaja „Generalštab“, nastavlja već poznati obrazac koji već neko vreme izaziva polemike u vezi njenih veza i uticaja u tužilaštvu.

Taj obrazac podrazumeva da Tepić, kao politički akter, u javnom prostoru „najavi“ ili usmeri pažnju na određeni predmet, prozapadni mediji poput N1 i Nove S, tu temu preuzmu na čemu izrade priču, čak iako je nema, a potom deo tužilaštva blizak prozapadnim strukturama preduzima korake u skladu sa postavljenom medijskom režijom.

Tepićki ovo nije prvi put da nastupa na način kojim jasno sugeriše da raspolaže informacijama i da ima uvid u pravosudne procese pre nego što oni postanu zvanični.

Foto: Ata images

Pre niza hapšenja u vezi finansiranja železnice, ova opoziciona političarka je najavila "oluju", a mesecima ranije je izlazila sa ekskluzivnim informacijama o pojedinim slučajevima čiji je proces u toku, odnosno podacima kojima nije mogla imati pristup ukoliko joj nije dat iz samog tužilaštva. 

Samim tim njene bliske veze sa pojedinim tužiocima sasvim sigurno nisu na čisto prijateljskoj osnovi. Javna je činjenica da je Ivana Pomoriški, sadašnja šefica Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu, u vreme kada je Tepić bila potpredsednica Lige socijaldemokrata Vojvodine, obavljala funkciju predsednice omladine iste stranke.

Takođe, pojedini mediji navode kako vrhovna tužiteljka, Zagorka Dolovac, i Tepić poseduju stanove u istoj zgradi u Novom Sadu. Sve to naravno ne dokazuje direktnu vezu, ali je svakako indikativno u kontekstu njenog pristupa informacijama.

Foto: ATAIMAGES

U svom najnovijem istupu, Tepić ne iznosi poverljive podatke, već praktično javno formuliše uputstva šta tužilaštvo treba da istraži i koga da ispita. U objavi na Tviter nalogu ona doslovno zahteva od tužioca Mladena Nenadića da javno saopšti dokle je stigla istraga o ‘Generalštabu’, zatim da objasni navodnu ulogu ministra kulture Nikole Selakovića i direktora Zavoda za zaštitu spomenika u skidanju zaštite sa te zgrade, kao i da otkrije detalje ugovora sa Džaredom Kušnerom.

Ovakav pristup, u kom Marinika Tepić javno upućuje zadatak, ne samo da predstavlja vid pritiska na rad tužilaštva, nego na ovaj način ona kreira i očekivanje u kom je ishod istrage već završen, ali onako kako ona misli da treba. U pomoć joj odmah pristižu prozapadni mediji koji forsiraju njen narativ i zatim imamo situaciju gde umesto jasne institucionalne distance, tužilaštvo biva gurnuto u ulogu u kojoj mora da potvrdi politički oblikovanu priču ili da prihvati rizik da bude optuženo za opstrukciju.

Najzad, kada sve saberemo, imamo jedan krug u kom su priča, političari, mediji i tužilaštvo i igra koja traje. Upravo zbog tog kontinuiteta, i ovaj poslednji istup o „Generalštabu“ u javnosti se doživljava, ne kao izolovana izjava, već kao nastavak uigranog modela - javna objava - medijska eksplozija - institucionalna reakcija.

Kada se politički uticaj i pravosudni postupci ovako isprepletu, više se ne može govoriti o nezavisnosti i samostalnosti tužilaštva, već o politički režiranim procesima u kojima javna scena postaje jednako važno bojište kao i sama sudnica.